Poginuo Šaban Šaulić.
Kralj narodne muzike.
Nije umro.
Poginuo.
Ne zanima me a i nije to poenta da li volite narodnjake, zabavnjake, rnb, rock muziku ili ste protivnik svake, za Šabana ste čuli.
Nemam nešto mnogo godina, ali ih nije ni malo,skoro trideset. Moja generacija je išla po kafanama, pela se po stolovima, učena je nekim vrednostima koje danas ne postoje. Svako je slušao neku muziku, ali svi su znali bar neki narodnjak koji im je stvarao emocije u kafani.
Hvala ti za ljubav.
S namerom dođoh u veliki grad
Svako je širio ruke na ovu pesmu kada je iz provincije došao u velegrad, kada je životu krao sate u kafani, prosipajući alkohol po kariranom stolnjaku.
Danas te bude sramota ako slušaš narodnjake. Sadržina svake Šabanove pesme u sebi krije knjigu koju ne razume svako, a ko razume može da plače ili se smeje.
Poremećeno vreme, poremećene vrednosti.
Nisam ja njegov najveći fan.
Nisam ga obožavala.
Ali sam njegove pesme uvek rado slušala.
Dva galeba bela.
Verujem u ljubav.
Eh što nisam lančić mali.
Dođi da ostarimo zajedno.
Koja težina u rečima, pa ta pesma ima još veću težinu danas kada je više potpisanih razvoda nego brakova.
Moj roditelji, njihovi prijatelji, moji prijatelji, generacije iza mene, svi su se uz njegove pesme veselili.
Na svojoj svadbi sam sa svojim drugaricama zagrljena pevala na sav glas pesmu „Žal“.
I ovo je žal za onim što se izgubi.
Znate šta je šteta? Zavladalo je oko nas neko estradno nebo koje peva nemuštim jezikom, pesme koje traju koliko i plata u Srbiji, slušamo pesme kompozitora koje liče na mumlanje u mikrofon a ne na pesmu, pesme neke tamo zadrugarke koja je eto htela da bude pevačica.
Vidite li i čujete li smisao tih pesama?
Ne, one su da skačete, kao pevate, kao budete mladi, kao da im povećavate broj pregleda.
I sve će to proći.
I onda odrastete… I čujete… „Sve što sreća može čoveku da pruži sa dolaskom tvojim ona mi je dala…“ Čujete, jer prave stvari vreme ne poražava, samo im još više daje na vrednosti.
