„Odlazim“,rekla mi je odsečno, stabilno, svesno i odlučno. „Ne mogu više ovako. Da, deda je celo jutro pričao da sunce tuđeg neba ne greje kao ovo, ali šta mi vredi da me sunce greje a u duši hladno. Ovo je životarenje. Ne mogu ovde više. Kakve su mi solucije ako ostanem ovde? A i ne vidim sebe među ovim svetom, možda ja i pripadam tuđem suncu. Znaš li koliko planova imam. Da bih ovde iole nešto ostvarila moram raditi par poslova, ne videti to svoje sunce, a kad sedneš i sabereš se opet si jedva skrpio do kraja meseca. Pa se sabiraš, oduzimaš i nikako ne dolaziš sebi. Nije ni tamo savršeno, ali hoću da probam. “
Ćutala sam. Kad ti odlazi neko tvoj, razmišljaš samo kako ćeš od sutra bez njega ali pružaš podršku jer to je jedino što možeš.
Deca će nam se viđati par puta godišnje, znaš li. Retorički je to zvučalo, pa smo svi ćutali. Ali dobro, nije loše imati tetku u inostranstvu.
Sutradan je otišla. Dani prolete, pa sve čekaš praznike kada će doći. Pa voliš te praznike i mrziš istovremeno.
A tako je svima nama koji smo nekoga bliskog ispratili pod tuđe sunce, zar ne?
A vidiš, te daljine, iza brda, gora, mora i okeana, kolike god da su, ne odvoje te psihički od nekog. Ne možeš ga baš zagrliti kad poželiš, ali imaš kome da se nadaš. Tamo negde iz daljine neko srećan kad ti dođe, sve te prođe…
