Ispričaću vam jednu priču. O rudarima. Rudarskog basena Kolubara. O ljudima koji ne smeju da stanu sa radom da bismo mi imali struje i grejanja. Da bi u bolnicama radili respiratori,kao i svi ostali potrebni aparati. Da bismo svaki dan spremili ručak,obavljali normalan tok života,da bi se u kancelariji završavala administracija,da bismo mogli da živimo i funkcionišemo,oni rade neprestano. 24/7. Od deteta gledam radnička odela rudara,gumene čizme do kolena,ispucale ruke, ostarela lica, i prećutim svaki put kada čujem kako imaju velike plate. Ne bih rekla. Ti ljudi rade i kada je kiša i sneg,kada je napolju tropska vrućina,kada su mrazevi. Kada je bombardovanje. Kada su poplave. Dok neko završi svoju prvu smenu,kod njih mašine rade non stop. Na terenima kopova Kolubare ima preko sedam hiljada ljudi. Čitav taj broj ljudi pokreće energetski sistem države. Naše države. Setite njih. Oni osete svaki mraz i sneg na svojim leđima,oni nemaju rad od kuće za vreme korone. Njima se ne skraćuje radno vreme,niti prestaju sa radom kada je policijski čas u toku. Oni rade i prekovremeno kada uslovi ne dozvole drugačije. Ne vidim da su se mediji setili da pišu o ljudima koji toliko doprinose državi. Ja skidam kapu lekarima,ali i rudari su tihi heroji. #neobicnobicna 🤗💫📃🍀
