Plač je istog zvuka

Kada ostanete u drugom stanju, uglavnom su pitanja ista, je l dečak ili devojčica, kada je termin, onda sleduju ubistvene priče da vam sleduje pakao i tako dalje.

Preživi se. Sve.

Ali nikada ne mogu, a ni ne želim da svarim razočaranja u pogledima ljudi kada žena izgovori da nosi devojčicu.

Ja bih tim ljudima doslovno pljunula u razmišljanje,uzela i bacila ih u prašumu, jer tamo pripadaju.

Ne mogu da razumem da je stereotip i dalje tu, da je bitno da stoji dok piški, da je prvo pa muško, pa da se ori tri dana, a što muško može da bude sutra nečija devojka, to ništa?

Zbog čega na Balkanu žensko dete ne zavređuje pažnju kao muško? Zbog čega su u tišini dočekana rođenja mnogih curica, dok se pucalo kao na bojnom polju kada se rodio sin, mali gospodin.

Da li ste videli statistiku parova koji ne mogu da imaju decu? Da li mislite da oni razmišljaju kog je pola dete vrednije?

Dete je vredno. Samo dete. Ne on ili ona. To je nečije dete. Isto plače kada dođe na svet, isto vas nasmeje, rasplače.

U Srbiji je, činjenica, privilegija biti muško. U principu, roditelji će najpre upropastiti muško dete praveći od njega princa, nego žensko.

Žene su stub porodice. To uvidite kasnije.

Ćerke se udaju, ali vas ne zaborave.

Nikada ne zaborave odakle su. I čije su.

I uvek su vaše.

I onda kada promene sve, ime oca nose uz sebe.

Čemu razlike?

Volite svoju decu, bilo to tri ćerke, dva sina ili sin i ćerka.

U vreme kada smo postali siromašni natalitetom, bitno je čuti plač iz porodilišta kao znak toga da se rodio novi život.

Valjda je bitno videti srećne roditelje, kako u kolicima voze svog novog člana porodice.

Važno je dobiti taj paketić sreće. Za koji se neko bori godinama. Bitno je da mama i dete izađu iz porodilišta zdravi.

To su vrednosti. Ne međunožje.

Vrednost je daleko iznad, čuje se, lupa.

Ne zavirujte odmah da li je ćebence roze ili plavo, ne govorite sebi u bradu „a dobro, biće drugo muško“ svesni da vas čuju.

Nekome je dete vredno bez obzira na pol.

Nekome je bitno da ima dete i da ga voli.

A to je, uostalom, i najbitnije, zar ne?