Ja sam zaboravila. Tebe ne mogu da volim. Ne znam to više.
Kada bih ti ispričala svoju silaznu putanju kada je ljubav u pitanju plakao bi kao što sam ja nekada i ne bi više imao želju da kraj mene započneš nešto,jer to znači da voliš delove i ostatke nekoga ko nema emocije i da se trudiš do kraja života da me vratiš u prvobitno stanje.
A to je nemoguće.
Jer ja to ne želim.
Ja u tebi vidim potencijalnu opasnost koja bi mogla da mi učini isto što i svaki prethodni. Ja sam zaboravila kako je to kada nekog počneš spontano da voliš jer sam se o spontanost saplela pa sada sve planski radim.
Da,ja u sebi držim želju i potrebu da nekog volim ali sputavam svoje želje lošim iskustvima i ne želim da se prepuštam.
Plašim se pripadanja nekome. To za sobom vuče lešinare koji kidaju dušu. Nema čoveka na ovoj planeti kome ljubav bar jednom nije pokidala deo kože i ostavila usijani žig.
Ne želim nekome da pripadam. Onda nisi svoj i ne vladaš svojim osećanjima i potrebama razumom,već si nečiji i tada si najranjiviji.
Učaurila sam sebe i živim po nekom difoltu iz straha da me neko opet ne iznenadi bolnim šamarom.
Sve dok vremenom ne povratim sve ono što sam izgubila i ne ubedim sebe da to mogu. Sve do trenutka dok ne dođe neko kome ću poželeti da verujem i za koga ću znati da je onaj pravi,onaj pravi koji će me ubediti da može drugačije.
A prave vredi čekati.
