Neke emocije ne znaš da prepričaš,ni kroz razgovor ni na papiru. Emocije koje samo zagrliš i pustiš da dišu podjednako sa tvojim životom.
Mnogo godina velike ljubavi. Životna razdvajanja zbog raznih okolnosti i jačina koja te na kraju opet poveže.
Sinoć si razgledao košulje u garderoberu,u svom zamišljenom stilu i bila sam sigurna da više nisi ni bio fokusiran na to.
Prišla sam ti i poljubila te u vrat,kao znak da ću ti pomoći. Isto kao i ti meni kada biram haljinu,priđeš mi sa leđa,poljubiš u rame i pokažeš na onu za koju smatraš da je odgovarajuća. Poznavao si me bolje nego ja sebe,a i bilo je obostrano. Sa tobom sam prvenstveno bila prijatelj koji je razmenjivao mišljenja o svemu,savetovao,podržavao,pa smo onda bili sve ostalo.
Bili smo ljubav. U svakom smislu reči.
Ona ljubav koja je isijavala iz nas,onaj pokretač svega u našem odnosu,onaj zagrljaj koji ti nikada ne smeta i kog ti nikad nije dosta i onih pogleda koji su sve govorili a da ih nikada nismo objašnjavali.
Istinska ljubav.
Ona koju ne moraš da dokazuješ svaki dan i na koju uvek možeš da se osloniš jer si oko nje postavio čvrste bedeme.
Sećaš se one decembarske noći kada smo se kolima zaglavili u snegu i dok smo čekali pomoć napolju,raspravljali smo o tome ko će da obuče tvoj kaput. Jer ti nisi hteo da meni bude hladno,a ja nisam želela da sebe utoplim ako i ti to ne uradiš.
Nismo mi imali ništa savršeno,mi smo imali samo ono što je normalno imati,a tako se retko sreće i pronalazi.
I deset života da živim,nikada sebe ne bih mogla bez tebe da zamislim. Ne ide mi,to onda nije funkcionalna stvar.
I tako čvrsto mislima,emocijama i rukama zagrlim ovu našu ljubav.
To čudo jedno što smo stvorili.
Čudo malo ali bezgranično.
