Ne volim te što si ubedila sebe da ne možeš bolje, da zaslužuješ mračnu rupu u koju si se nastanila poput gmizavca.
Volim te jer si izašla iz svakog problema sa suzama u očima spremna da ideš dalje, nisi sakrila emocije, pokazala si da si čovek ali i borac.
Ne volim te što praviš od sebe žrtvu, bednicu koja živi neki imaginarni život samo zbog okoline a u sebi se raspada poput nekog otpada.
Volim te jer živiš kako ti želiš jer sasvim je zdravo i normalno živeti svoj život kako želiš.
Ne volim te jer si od svih mogućnosti kao žena odlučila da odrasteš u ruralnu ženetinu koja zna za šporet, muža gleda poput sveca i dalje od kuhinjskog prozora nisi videla. A kad odu deca, gde si ti?
Volim te jer si načitana, putuješ, uzdižeš sebe iznad upečatljivosti današnjice, željna da budeš drugačija zbog sebe, ne zbog drugih.
Ne volim te što ti na licu tuga crta raspoloženje a ti ne želiš da ukočiš, da priznaš da ne ide, da ti je potreban restart života i renoviranje svega.
Volim te jer kažeš da ti je teško, bez želje da se žališ, ali sa željom da te neko sasluša. Što se ne sramiš ako danas nemaš ručak i otišla si za svoj groš da se prošetaš.
Uostalom, nije ni bitno da te ja volim ili ne volim, ja tebe ni ne poznajem kao većina tih ljudi koji o tebi imaju kompletnu ali nerealnu sliku.
Bitno je da ti sebe voliš, takvu kakva jesi i da gradiš sebe čak i kada se kula ruši.
Iznova ćeš padati i graditi, ali ćeš uspeti.
Budi sebi najbolje od sebe, uvek.
