Usidrili smo ljubav

Čula sam da stižeš u naš grad. Ni sekunde nisam bila ravnodušna. Po gradskim ulicama se čula priča da se vraćaš i ostaješ zauvek,ali nisam verovala u to jer sam znala koliko voliš more i brodove.

Poslednjih puta kada si dolazio ja sam nenamerno i namerno bila puna obaveza oko fakulteta pa sam bila u drugom gradu. Kukavički od mene,znam. Ali ti si mene ostavio,otišao i odneo mi pola života…

Mesec je prošao,pa sam se pomirila sa tim da ipak ne dolaziš.

Utorak ujutru,krenula sam po hleb. Sa leđa sam te prepoznala. Isto držanje,ista kosa,uvek isto pošišana,ista boja glasa i isti smeh iz dubine duše. Zadrhtala sam,izgubila moć govora i čini mi se,prestadoh da dišem na par sekundi.

Ljubav mog života se vratila u grad. Ispustila sam hleb,jogurt,slatkiše,sve što sam nosila. Pridržah se za svoju biciklu,ali mi i ona pade. Okrenuo si se.

Osetila sam da gledaš u mene,ali ja u tebe nisam smela. Bar ne u tvoje oči. Ostavila sam sve tu i krenula napred. Više nisam znala ni gde mi je kuća. Gušila me ta dvogodišnja patnja koju sam nosila u sebi od kako si otišao,a od svega si mi ostavio planove za venčanje i prsten,koji dve godine stoji u kutiji.

Pokušavala sam da stignem dole do jezera,ali noge su me izdale. Držala sam se svom snagom svoje šake za zidine našeg grada,jecajući u sebi.

Još uvek sam te volela više od svega,prokleta nek’ sam.

Krenuo si za mnom. Kada su nam se pogledi susreli,nisam bila sigurna da li je to tolika količina bola u meni živela ili me je neko u tom trenutku počeo bosti nožem u stomak.

Počeli smo da plačemo… Bez ijedne reči.

Sve dok nisi progovorio…

„Došao sam da te vodim sa sobom. Na pisma nisi odgovarala,u gradu nikada nisi bila kad sam dolazio. Shvatam šta sam napravio,srce mi je izujedano od tuge. Dve godine,svaki dan sam se budio,radio,lezao misleći na tebe. Nije laž. Sav novac sam sačuvao za nas, i svu ljubav sam sačuvao za tebe. Jedino na šta sam potrošio novac jeste novi prsten. Malo verujem u to da ćeš mi pružiti šansu,ali došao sam sa namerom da tim dam sve,makar se vratio praznih ruku. Povredio sam te. Uplašio se i pobegao. Valjda sve te velike ljubavi moraju imati ili period nesreće ili ceo život. Oprosti mi ako možeš i od svitanja do mraka moja briga biće da budeš srećna.“

Koliko god da sam želela da ti udarim šamar,nisam stigla ništa da kažem ili uradim jer si mi već prišao i zagrlio me. Vrlo dobro si znao da si ti najslabija tačka mog života i da bih sa tobom pošla na kraj sveta i svim morima plovila.

Ti si bio od mog života čitava jedna polovina koja mi se vratila.

Ovaj put da me odvede sa sobom.

Prsten je zauzeo mesto na mojoj ruci, i konačno si ugasio patnju koju si mi ostavio.

„Hvala ti. Hvala ti do kraja života. Ni svi brodovi,ni mora ovog sveta mi nisu vredela i uvek je sidro bilo na pogrešnom mestu.“

Sve do sada.

Kada si ljubav,život i sebe usidrio kraj mene.