Ona i jeste potrebna za početak nečega ozbiljnog u šta ulažeš svoje nade da će potrajati…. Bar do kraja života.
Kao dete se zaljubiš,endorfin se luči u nenormalnim količinama dok razmenjuješ ljubavne poruke sa svojom drugom polovinom. Još uvek ste deca koja misle da čitava sreća leži u zaljubljenosti.
Ali nije to isto. Zaljubljenost može trajati godinama,mesecima,nekad bude i baš kratkog daha. Zaljubljenost neko meša sa požudom,neko misli da je strast ono volim te najviše sve do kraja planete.
Najteže je naučiti nekog da voliš realnim očima kada zaljubljenost izbledi i tako ga voleti sve do kraja života i do poslednje tačke planete.
Onda iz puberteta već dođeš u neke malo zrelije godine,pa još zrelije i onda shvatiš da je ljubav početak koji vi nastavljate sa poverenjem,poštovanjem,sigurnošću,vernošću,zdravom komunikacijom,osmehom,podrškom.
Zrela ljubav je to. Ona nije samo ljubav,ona je sve ono čisto i jedinstveno što ide uz prave ljubavi i dugotrajnu sreću.
Ljubav bez svega toga je rasparana,pocepana,drži se na ivici konca,nije validna,nema težinu i vremenom i prestaje da bude ljubav.
Mnogi to nauče kasnije,dok prođu mostove,planine,tuguju,plaču,pa beže od svega. Mnogo žive ljubav kroz tu strast,a onda nakon gubitka strasti hodaju kroz sve to kao stranci koji ne žele više ni da se susreću.
Ljubav kada dobiješ na dlanu,a želiš da je sačuvaš,onda uz ljubav donosiš u taj vaš kofer i sve ostalo što će vam graditi budućnost.
Ljubav je početak i kraj,sredina,ali ljubav ima svoje šupljine koje ćeš popuniti poverenjem,podrškom,seksom,sigurnošću,vernošću i sve to pomešati sa dosta smeha,odnosno oksitocina.
I ljubav kao takva potpuna znaće da traje.
Jer vrednosti traju.
