Možeš,ali nemoj,lepše je kad imaš na koga da osloniš umorno telo kada te sve u životu izmuči. Sa kim radost da podeliš kada te život nagradi.
Ja sam sebi nekako utabala taj samački put kroz život. Trzavice kroz veze,prevare,to njihovo čuveno „dobra si ti,ali znaš…“ ili „nisam ja spreman još,nisam za tebe“ ,te dečije pesmice znam napamet.
I vukla sam kofere i kutije mog života od kraja do početka i sve tako u krug.
Izašla iz jedne burne veze,par meseci kasnije uđem u vezu iz koje sam još brže izašla,pa sledeća avantura beše čovek koji mi je na prvom sastanku rekao da eto on je oženjen,ima decu,ali njemu to ne smeta. Njemu?! Meni smeta. Ćao. Nakon njega čovek koji je oženjen za posao i poslovna putovanja,ja sam u tefteru bila utorkom predveče i nedeljom popodne. Ma evo upalim se na dugme i stižem. Pokušavala sam mesecima,ali ne ide. Ne ide jer sama pokušavam. Besciljan put sve u svemu. Dovoljni smo postali sebi,uz poneku čašicu vina,smeha,sexa i svako na svoju stranu. Ljubav nekad što je bila danas je postala čista lutrija.
Onda sam pomišljala da sam prokleta, ili prosto da je do mene. Uklapala se,kalupila sebe kako god je trebalo. Nije išlo. Ne mogu kanap koji ima dve strane vući sama. A nije ni rešenje da ga zakačim za ogradu. A muškarci su danas poput te ograde. Sredjeni,ograđuju svoj deo,ali samo tako stoje tu bez ijedne druge funkcije. Ne pričaju,ne pružaju,a ni ne traže mnogo.
Upala sam u vrtlog nekog vremena gde je ljubav postala misaona imenica,a iskren osmeh i sex koji je pun emocija,to je već neka druga dimenzija.
Ja nastavljam da koračam dalje i da se nadam,ali neću mnogo da pričam o tome. Više odajem utisak žene kojoj ne treba ljubav.
A svakoj treba.
