Alarm nije pogrešio ni ovo jutro, na vreme je odjeknuo u mojoj spavaćoj sobi i podigao mi očne kapke dovoljno da se vidi da sam živa, još uvek. I ovo jutro prva misao je bila kako mi je potreban neko na drugoj strani kreveta, da podelimo prve jutarnje zrake, verujem da bi bili daleko radosnije dočekani u dvoje. Ali realnost je ispred mene, ustajem, navlačim ono što je sinoć spremljeno za današnji dan, spremam se i odlazim ruku pod ruku sa svojom životnom rutinom, jer za sada samo nju mogu držati za ruku. Tebe nema. A ja vrlo dobro znam ko si ti. Ili sam te samo toliko idealizovala u svojoj glavi da smatram da ti jesi drugi deo mene.
Sastavila sam spisak, apsolutno pripadaš toj grupi ljudi koja mene obara s nogu. Ne bih baš rekla da je u ovom slučaju krpa pronašla zakrpu, ipak bismo nas dvoje bili više od toga. Ti si ja, u muškom obliku, ali ti to ne znaš, mojom krivicom, nisam spremna da ti to priznam.
Da li ste vi nekada imali tu jednu osobu, koja vas privlači neverovatno, sa kojom ste razgovarali u million navrata, sa kojom se razumete i bez dovršene rečenice, koja je vi u drugom obliku, ali jednostavno niste sa njom iz više razloga. Zbog gubitka takvih ljubavi, nekada nastaju one pogrešne. Nije vaše vreme, ni sada, ni nikada. Jednostavno možda i jeste stvoreni jedno za drugo ali samo u nekom platonskom smislu, sve ostalo je čista iluzija ili stvar mašte.
I onda zadržiš to za sebe, ili bar miliš tako, jer neke stvari ne možemo sakriti ili ih baš te osobe koje treba da ih vide, ne vide. Jas am sebe zamislila sa tobom, ali toliko je misli ostalo upakovana baš tako, u te moje misli koje su ostale neostvarene. Ako ništa, bar sam saznala da moja srodna duša postoji, iako život ne možemo podeliti.
Jer, eto, kada tražite nekog ze sebe shvatate koliko tražite upravo vas u nekom drugom obliku, sa malo nekim oduzetim stvarima, sa dodatim pojedinostima, ali se upakovano u kutiju čini kao idealan poklon sa sve mašnom. Ti i ja, ili jednostavno mi, ipak odlazimo na traku onih koji su ostali svako za sebe.
