Bio sam rastavljen na više delova, iskidan poput konca koji je trebalo zameniti.
Je l znate onaj osećaj kada posedujete, imate, kada vas voli neko bezgranično i slepo, do te mere da vi to uzimate zdravo za gotovo i mislite da će tako biti do kraja života?
Znam da znate, jer ili ste prokockali to ili su vas prokockali. Ja sam prokockao, jasno.
Sinoć sam sedeo uz ivicu kreveta gledajući kroz prozor, obožavala si to da radiš. Tu si se smejala iz dna duše, tu si plakala iz sveg glasa, sve do cepanja srca jer sam te milioniti put povredio. Zagrlim te, obećam da neću više, ti si čvrsto verovala da neću, ja sam znao da hoću, ali oprostićeš mi, pa tako je uvek bivalo.
Tog dana, utorak je bio, dogovor je bio da se nađemo kod mene,a onda da te vodim u poslastičarnicu na kolače, da glumimo romantiku, gledamo se zaljubljeno i da se smeješ svakom mom potezu, jer si zaljubljena do te mere da me većinom i ne vidiš realno.
Ne znam zbog čega, ali sam jedva čekao da te ugledam, da još od ulaznih vrata čujem tu snagu radosti što si došla. Obukla si žutu haljinicu sto sam ti poklonio za rođendan, sela kraj prozora i zagledala se u mene.
„Vidi ove zvezde kako sijaju, one nebo čine lepšim, a zajedno zvezde i nebo deluje božanstveno. Ja ne pamtim kada sam ovako sijala, ni kada smo nas dvoje izgledali kao nebo i zvezde. Mi više ličimo na nebo pred oluju, ličimo na pljuskove i poplave. Ne mogu više ovo da igram za oboje. Tebi je ljubav oduvek bila sekundarna stvar, a meni treba muškarac koji će mi stvoriti sjaj u očima, a ne neko poput tebe, da me zaslepi. “
Otišla je zauvek. Ja u ogledalo više nisam smeo da se pogledam, stideo sam se. A dušu mi je ostavila da me muči dok sam živ. Živeo sam, ali jedino su otkucaji srca pokazivali da sam živ.
Sada sedim sam kraj prozora i iznova izvrćem svoje postupke, pretvorio sam se u samouništitelja.
Neka si otišla, zaslužila si više od čekanja, više od oluja, zaslužila si više od mene. Jer ja ti nisam dao ništa, a ti kad raširiš ruke, ceo svet zagrliš njima i možeš sve.
