Vatra u kaminu je pucketala, još malo pa će otkucati ponoć. Otvarao si flašu vina, sipao u moje omiljene čaše i dao mi jednu, „nemoj mnogo“ izustio si tiho i pogledao mi u stomak. I nisam, htela sam samo da nazdravimo svim danima koji nas čekaju, da proslavimo to što smo pobedili sve, prošli sve i sada mogu bezbrižno da se sklupčam kraj tebe i fokusiram na tvoj miris, sa rukom u ruci.
Prošlo je mnogo godina. A kroz sve te godine prošlo je i sa nama dosta toga. Ti si uvek bio moja životna ljubav, znala sam to još sa onim malim brojem godina koje su tek postale punoletne, znala sam to u drugim vezama, znala sam i onda kada sam okretala glavu na ulici da ti se ne bih javila. A ti si živeo tako flegmatičan za sve oko sebe, sa jednom patnjom srca.
Ti si oslonac kada noge izdaju, ti si ruka koja vodi na pravi put, ti si ljubav koja se kao takva desi jednom ili nikada, ti si veličina poštovanja, ti si smisao mnogih stvari.
Vatra se skoro ugasila. Muzika se i dalje čula na radiju, ništa mi više od toga nije trebalo.
„Hoćeš da zaplešemo?“ , trgnulo me tvoje pitanje iz misli. Ipak si se probudio kada sam ustala, kao i uvek.
Zaplesali smo, srcem uz srce, sa mojom glavom na tvom ramenu, pa sam se nasmejala u sebi jer sam bila deo one srećne priče, kada život provodiš baš pored onog pored koga i treba.
