Prošlo je deset godina.
Bila sam u trci sa životom i vremenom, a na leđima teret pedesetogodišnjaka. Glas u glavi se ponavljao da mogu ja to, da sam jača nego što mislim, i glas u glavi i glas prijatelja.
Moja priča je više slagalica, kojoj fali pozamašan broj delova. A većinu tih delova sam ja bacila, jer oni nisu više pripadali mom životu. A ja sam samo devojka iliti žena koja više ne zna da izrazi emocije ka životu.
Ovaj put sam film u svojoj glavi na pređašnje vreme vraćala preko okeana, hiljadama kilometara daleko od glavnog mesta radnje iz filma o mom životu.
Slike su se nizale, odsjaj moje svetle kose, igranje na ulici ispred kuće, onda borba pronalaska druge kuće, sevnu mi u glavi blic slike sa plesa, i to sam zaboravila, svu ljubav koju sam usmeravala na ono što volim, i tu ljubav sam pustila iz sebe.
Gušio me prostor, gušio me grad, država, gušio me život u tesnoj koži. Od rođendana do rođendana, jedini želja bila je karta u jednom pravcu.
Majci nisam mogla da objasnim, da nemam reakcije u sebi ni na lepo ni na ružno, mehanički sam živela dane i mislila o rođendanskoj želji.
Kako čovek da ne bude oštećen kada za nekoliko godina doživi poraze na svim aspektima života, kako da veruje, kako da nauči da pokaže iznova ljubav, strah, da očekuje sigurnost. Ja nisam znala kako, a i nisam ni želela da saznajem, niti istražujem. Hladnoća i praznina su postale deo moje svakodnevice, a ja sam život naučila da živim kao stariji čovek sa dvadeset i kusur godina.
I samo sam želela da odem, da se eto nekada vratim na sve to, preispitujući sebe da li sam trebala ili ne, a znam da jesam.
Život vam u nekom trenutku ostavi jednu opciju, učini vam se neko vam je stavio ruku na rame, ali to je samo vaša iluzija, okrenete se sa započetim osmehom i vidite iza sebe prazninu. Nema nikog.
I krenete sami u borbu. Šta nemate, tražite, šta je oštećeno, popravite, ali ima tih nekih ljudi, poput mene, koji naviknu da žive oštećeni ali opet dišu punim plućima, jer rane koje svet ne vidi, ni vi sami više ne dirate. 
