Pun kofer, prazno srce

Oduvek sam važila za tatinu ćerku, mlađe dete, razmažena. Mislili su verovatno svi da ću ostati kraj roditelja do kraja svog života, i jesam ostala, ali u mislima, svojim emocijama, psihičkom stranom ličnosti, ostala sam uz njih tako, svoju sestru, svoja dva psa,svog zeca i ostatak moje velike porodice iliti familije.

Spakovala sam svoje kofere, negde u ponoć jednog oktobra jedne godine, ubacivala sam stvari sve dok je u automobilu bilo mesta i krenula put srca aristokratske Evrope.

Nisam se okrenula ka svojoj kući gde je u dvorištu bio svako koga sam volela, jer je srce bilo gotovo da pukne.

Mlade godine brže zaleče, nikada ne izleče, ali znatno umanje patnju, to sam uvidela vremenom.

Pakovanje kofera je u mojim mislila trajalo dve godine, čitav plan sam razvila u svojoj glavi, kasnije učila nemački jezik i čvrsto rešila da pokucam na vrata sveta. Ovde više nisam imala šta da tražim, jer nisam želela da živim u letargiji, nemaštini, moleći za posao u struci nakon završenog fakulteta, biti član partije radi zaposlenja, nisam želela da živim po difoltu, i otišla sam.

Pre svoje dvadesete.

Pre nekog ozbiljnijeg odrastanja, u nekim više dečijim godinama.

Mnogi ljude se dvoume, ako niste sigurni, sačekajte još neko vreme, uvek možete otići, odnosno doći. Mnogi se reše na odlazak ali ne izrdže, jer nostalgija je čudnovata stvar.

Ja sam došla sa namerom da ostanem, i ne planiram da promenim tu odluku. Ovde sam srećna i napredujem na svim aspektima svog života, ovde se ceni rad, trud, ceni se učenje, ovde te niko ne nipodaštava jer nemaš fakultet. Ljudi žive bezbrižno, mirno, i što je najbitnije, ljudi žive svoj život.

Ja sam polovinu svog života i srca ostavila tamo odakle sam, i dok gradim ovde nešto, nikada neću zaboraviti gde je sve počelo, jer ono si što nosiš u sebi, a ja nosim deo svoje domovine.

Prazninom svog srca sam platila neku drugu sigurnost u životu, a dašak vetra će mi donositi onaj vazduh koji sam udisala od malih nogu, jer ko još zaboravlja svoje korene.