Nedelja je.
Tu si.
Dovoljno je.
Privio sam te uz sebe iako si još uvek spavala,ne želeći da otvoriš oči. Ali znam te,đavole,bila si budna jer ti je srce ubrzano kucalo. Baš kao i uvek kada si bila svesna toga da sam ti toliko blizu da si samo i jedino moja.
Bez lažne skromnosti,bila si mi najlepše od mene što sam imao,što je svet video.
O da,bilo je milion lepših,ali nijedna mome oku nije prijala poput tebe. Pa da,u mom svetu si bila najlepša.
A voleo sam te. Do koske. Do poslednje kapljice znoja. Do svakog urlika. Do svakog svitanja. U najvećoj tišini i najneprijatnijem haosu. Stvarala si u mom miru nemir,ali si istovremeno znala samo ti da smiriš čitavu apokalipsu.
Nokti su ti zauvek bili nalakirani u crveno. Ljubio sam ti te ruke pune ljubavi. Želeo sam da znam koja ti je omiljena boja,uz koji film bi uvek mogla plakati,koje patike su ti omiljene i zbog čega si obožavala sandale a ne cipele. Zanimalo me je koji bi auto sebi kupila,na koje mesto bi se zauvek preselila,šta ti je omiljeno za doručak,a gde bi volela da provodiš večeru. Zbog čega obožavaš da kuvaš,a mrziš da peglaš.
Voleo sam da znam svaku sitnicu od koje si bila satkana.
Želeo sam u svako doba dana i noći da te znam poput tablice množenja od koje si mi bila daleko potrebnija.
Bio sam tu da bih te pokrivao,jer si spavala nemirno. Da šetam sa tobom po keju tvog Zemuna koji si obožavala. Vraćao sam ti trostruko ono što si ti meni pružala,jer žena poput tebe se jednom pojavi u životu svakog muškarca i samo ludi je izgube.
Bila si poput najlepše jesenje kiše. Tako čista,a nekada tužna. Nekada si znala biti poput letnje noći,očaravajuća,a tako tajanstvena. Neretko si bila poput zime,zatvorena i hladna,ali si obarala sa nogu i tada. Ali si bila moje proleće,najlepši cvet mog života.
Bio sam tu da bih te voleo.
I hvala ti.
Jer si i ti zbog istog bila tu.
