Bio je septembar. Još uvek je vazduh mirisao na leto. Došao sam po tebe ne bismo li otišli na kolače,obećao sam ti.
A bila si vredna toga da ispunim svako svoje obećanje.
Nisi bila previše zahtevna,već sasvim jednostavna crnokosa koja je živela za sitnice.
Imala si omiljenu poslastičarnicu i volela si oker žutu boju. Uklapala se na tebi sasvim savršeno i delovala je kao čarolija. Bila si jedna od retkih koja je i dalje slike skupljala za albume i ramove, ne za telefone. Volela si pse i konje i pružala im nesebično sve od sebe.
A ja sam te pratio u svemu tome.
Naučila si me da se ljubav ne podrazumeva,već da se svakim danom pokazuje. Pokazala si mi da je klupa u parku bila idealno mesto za deljenje osmeha,sreće i poljubaca. A znaš,mislio sam da sve devojke padaju na gala večere i skupe poklone.
Rekla si mi da će naš najvredniji poklon biti ako sačuvamo ovu ljubav.
Volela si cveće. Pa bih ti svako malo ubrao ili kupio cvet koji ti je izmamio osmeh svaki put.
Sećam se našeg prvog odlaska u pozorište,ti si kupila karte. To sam smatrao svojim kiksom ali si mi kasnije predočila da je bitno ljubav deliti. Da si spremna sa mnom otići na utakmicu,da si spremna pratiti moje korake ka sopstvenim željama ako ja to isto budem radio kad si ti u pitanju. Da ti ništa neće biti teško ukoliko uvidiš da imam osećaja da i ja tebe obradujem.
Bitno je deliti. Da budeš tu kada sam ja srećna i da ja budem tu kada si ti srećan, i obratno. Da si spremna za romantiku uz vino i psovke uz pivo.
Da si spremna za sve ako ja dam sve. I da ćeš mi duplo vratiti.
Ljubav nije stajanje u mestu i čekanje da se nešto desi. Izazovi ti eksploziju osećanja,pružiću ti vatromet sreće i emocija.
I otišli smo na kolače. Peške. Držeći se za ruke,slušao sam te šta si pričala,ali sam na momente znao da odlutam jer nisam mogao da te se nagledam u čitavoj toj želji da sa mnom osvojiš svet.
A ljubav je to,zar ne.
Da smo tu oboje. I kad snovi ruše se i kad želje grade se.
