Noćas sam se probudila. San je bio poput realnosti. Jurim voz,svoj poslednji voz koji mi odlazi u izmaglici i nestaje.
Ceo život za nečim juriš. Za tim da budeš zdrav,srećan,da poštuješ druge,da te ti isti drugi poštuju bar upola kao ti njih,da voliš,budeš voljen,da se obrazuješ,zarađuješ,da nekog ne povrediš,da svakome budeš tu kad zatreba.
Pa se umoriš. Umoriš se od toga da ugodiš sopstveni život po tuđim parametrima.
Stajala sam na terasi razmišljajući o tome kada mi je prišao sa leđa i poljubio me u golišavo rame kome je sunce bilo preko potrebno.
A meni je uvek bio on preko potreban. Njegova ljubav,kao jedinica za nemerivu sreću i potporu. I jedna kućica na plaži. Dobro,može i na periferiji grada. Za more ćemo zaraditi sa naše četiri ruke.
Dva psa. I dvoje dece. Jedno moje i jedno njegovo,jer znam da do tih podela dolažiš nesvesno,bez obzira na jednaku količinu ljubavi.
Svanulo je,u tvom naručju. Poljubih sada ja tebe u rame,iskočih iz kreveta i otvorih prozor. Proleće je imalo prelep miris ujutru.
Pričala sam sa tobom pre par meseci o svojoj karijeri. Bila bih mnogo toga,svesna da čovek može mnoštvo želja da ostvari ako mu lampica volje u telu sija punom jačinom.
Ali od svega,onako baš za svoje srce,najviše sam volela ovo.
Da pišem.
Nemojte juriti. Radite ono što volite,makar vam start bio loš. Cilj može biti samo vaš. Sa sve medaljom u ruci.
Prestala sam da planiram. Vodim se danom onakvim kakav jeste.
Vodim se time da u životu imam ljubavi i sreće,a taj voz će kad tad doći u pravo vreme i onda će da stane,da sačeka,da uđete.
Gradite sopstveni život unutar vaša četiri zida.
Bez preke potrebe da objašnjavate zbog čega tako živite.
Jer sve dok u sebi osećate sreću zbog toga što jeste i što radite,ništa ne menjajte.
Teško je biti svoj u vremenu mnogih koloseka.
Ali je najlepše biti svoj i živeti sebe na najbolji mogući način.
