Obožavao sam zvuk tvojih stopala dok ulaziš u našu malu tvrđavu. Taj zvuk je bio omiljena melodija moga srca, i mog čula sluha.
Završila si obaveze i znam da ćeš se sada sklupčati u mom zagrljaju,na trenutke pospana,na trenutke vrlo pričljiva, i tako ćeš dočekati noć.
A postoji li išta lepše od toga da možeš grliti koliko želiš onog koga tvoje srce voli do stanja hipnoze?
Ljubav je delikatna stvar ako ne znate kako da volite osobu koju imate kraj sebe. Nismo svi isti,neminovno. Nismo svi jednako emotivni,ni strastveni,nismo svi željni ljubavi do istih granica,niti bi svako zbog nas promenio život zarad najbolje stvari na svetu – ljubavi.
Ljubav je stvorila prijateljstva.
Brakove.
Decu.
Porodice.
Svet.
Spojila je nemoguće.
Ljubav je vazduh. Kad je nemaš,prazan si,besciljno lutaš poput prosjaka,ne shvatajući šta ti konkretno nedostaje.
Jednog kišnog četvrtka si mi rekla da bi sa mnom vrlo rado pošla u svet kada bih ti to zatražio. Da bi se poput deteta vozila na istoj bicikli,sedeći ispred mene,uz konstantne poljupce dok ja vozim.
„Pa šta i da padnemo,malo ćemo izguliti kožu i isprljati stvari,ali ćemo se smejati i imati utisak da će nam srce pući od prevelike ljubavi.“
Zagledao sam se u tebe.
Znala si toliko iskreno i detinjasto da me voliš da sam to i voleo i mrzeo,jer znao sam,ti si ona ljubav što se jednom desi,a na gubitak nisam smeo ni da pomislim.
Sećam se kada si mi rekla da bi volela da posetiš Lisabon. Tebi je to bila želja,a meni je to postao cilj.
Ljubav su želja i cilj. Jedno zaželi,drugo,ako može,ostvari.
Ja sam ti pričao o tome kako bih voleo da kupim čamac,posle dva dana si mi donela deo svoje ušteđevine uz reči da bi bilo sasvim sjajno da imamo čamac.
Ne bih te menjao ni za najsavršenije biće na planeti,jer su se tvoje i moje vrline i mane idealno uklopile,nigde tu ne postoji prazan prostor.
Ti si moj tim sa kojim sam spreman da osvojim svet.
A svet u šačicu stane,samo ako imaš sa kim da maštaš i pretvaraš u stvarnost sve.
