Ljubav

Malo koje je mnogo

Zatvori oči.

Pruži mi ruke.

Saslušaj me.

Odrasla sam sasvim lepo,vaspitana da stvaram sama,rešena da budem samostalna. Sjaj i zlato me nikada nisu oduševljavali. Mislim na onaj fejk sjaj koji prikazuju oni što su se odavno ugasili.

Ja sam ti dete naroda. Sve pare bih dala na putovanja i violinu. Dobro,i na garderobu. Volim more najviše na svetu. I belu boju.

Malo je ljudi koje volim. Malo,ali dovoljno. Životinje obožavam.

A znaš li zbog čega ti sve ovo kažem? Hoću da me kupiš sitnicama za koje račun ne postoji. Volim zajedno sa tobom da spremam večeru,dok me grliš oko struka i sapućeš da me voliš. Volim prirodu. Volim cveće. Ali ne moraš uvek kupovati bukete u cvećarama,hajde da glumimo da smo deca i da pravimo venčiće od belih rada.

Volim da gledam u mapu sveta. Da ti kažem gde sam sve bila i gde želim i planiram da odem. Zagrli me. Zagrljaj je precenjen,a ljudi ni svesni nisu koliko si bogat dok te neko grli.

Sanjam ponekad kancelariju u velikom gradu,kako radim od jutra do sutra živeći život na visokoj nozi. A onda zagrlim svog psa i shvatim da su sreću spakovali na drugo mesto. Bar kad sam ja u pitanju.

Ne možeš me kupiti stvarima koje su dostupne svakome.

Ja sam za ono malo što je zapravo mnogo.

Voli me tako da sutra kad ostarimo imamo čemu da se smejemo,čega da se sećamo. Jer,naposletku,bitno je posle pregršt godina da imaš sa kim na terasi svoje kuće popiti kafu,punog srca i velikog osmeha,srećan što si tu gde jesi i sa kim jesi.

Pokloni prođu. Vreme odlazi. Bitno je ono u duši.

To vreme nikada ne porazi.

 

IMG_20180418_210230_801.jpg

592 Comments

Leave a Reply