I tebi. I tvojoj prijateljici. I majci. I sestri. I tvojoj ćerki. I baki.
Svakoj od vas život nekada zakasni da da aplauz.
Za ono što jeste, što budete tokom života i što sa osmehom nosite kamenje preko leđa i kao jača i kao lepša polovina i celina.
Žena može biti i celina i polovina. Ona sama može apsolutno sve, bez presedana.
Okrećem se oko sebe, na sred glavne ulice, tog oktobarskog jutra. A da, pošla sam da kupim sebi aceton, uloške, maskaru, puder, redovna mesečna nabavka. Lako je muškarcima, dajte im samo čitavih čarapa.
Pored mene prolazi žena-jedno dete u kolicima, drugo ručicom drži kolica i prati korake svoje majke slušajući vaspitne ali blage mere već od malih nogu, jer sutra ako je dete nevaspitano prst se uperi u majku, a nikako svet da shvati da otac nije pomoćni roditelj već roditelj u celokupnom smislu reči.
Volela bih da imam ćerku. Ma šta jednu, tri. Ćerka je nepresušna životna inspiracija, ona je tvoj stub oslonac kada ostariš, ona je tvoj ponos ako je izvedeš na pravi put, ona je tvoja mezimica, zenica oka koje sija kad god je ugledaš, ona je na tvom dlanu ostala i tako velika, još od onda kada ti je prvi put bila u naručju.
Ćerke, žene, majke su motor koji pokreće svet, njegova prva i osnovna funkcija.
Volela bih da imam ćerku, mada znam odlično kroz šta žena prolazi.
Plakaće zbog tvoje rane uvek daleko više. Plakaće onaj dan kada budeš odlazila od kuće držeći njega za ruku u venčanici, silno želeći u sebi da te voli i pazi poput njih. Bićeš živa rana od prvog dana i najveća ljubav do kraja života.
Tvoje je da rađaš.
Da vaspitavaš.
Da skuvaš.
Opereš.
Brineš.
A pokušaj u svemu tome da sačuvaš mrvicu sebe, ne bi li uživala u životu.
Nisi potrošna roba, svet ionako ne može bez tebe.
