Kupovao sam joj cveće. Bio dobar suprug. Verovao sam uvek u nju i u nas. Ali ona očigledno nije,uvek je verovala samo u sebe.
A jedno verovanje nije dovoljno.
Tu noć sam naš zajednički dom, kasnije ću shvatiti da je to uvek zapravo bio samo njen dom, napustio praznih ruku. Bila je zima, ali i da nije, toliko mi je hladnoće prošlo kroz telo da sam mislio da ću se zalediti od bola.
Naša priča je krenula pre jedno šest godina, a kada nekoga istinski voliš, nikada ti nije dosta i brzo prođu godine, prolete.
Zapravo, prolazili smo mi jako brzo, ali sam bio isuviše slep da shvatim egoizam oko sebe, jer sam uvek izbegavao takva područja koja su obavijena egoizmom, ni sam nisam takav.
Jer, dok sam se ja borio da opet stvorimo nas, ti si se borila da vratiš sebe od pre braka.
Započeli smo našu priču jednom. Prekinuli, zbog nedovoljne želje, a onda nastavili gde smo stali.
Možda i nismo trebali, mada, ne kajem se, moj obraz je i dalje istog sastava i čvrsto mi stoji na licu.
Za nju me sada vezuje dete, što znači da ću za nju, a i ona za mene, biti vezan do kraja svog života.
A očekivao sam da mi ovo „do kraja života“ neće zvučati čudno jer sam starost zamišljao kraj nje.
A nekako je čudno sada.
Još su mi u glavi slike našeg venčanja. Svaku tugu i svaku radost koju smo zajedno prošli nosim kao kamen na leđima, pa sam nekako očekivao da ćemo iz svega izaći jači, a ne razbijeni na delove poput ogledala.
Da li si se skoro pogledala u ogledalo? Znam da nisi. I da ne smeš. Ni ja ne bih smeo na tvom mestu, kukavice kriju oči da ne bi zaplakale kad vide istinu.
Ti si pored mene izgledala kao žena, a od mene si napravila nevidljivog muškarca koji je stajao iza tebe, gradeći i krčeći puteve i mostove za nas pa si onda porušila to sve preko noći.
Ne razumeš me i dalje, znam. Nikada nismo bili na istoj talasnoj dužini, pa umesto da nam se putevi poklope, naši putevi su bili na različitim delovima sveta.
Zamerao sam ti što si ćutala, nekada nisam bio siguran da li ti mene uopšte slušaš šta pričam, zamerao sam ti što si štedela reči kada su bile najpotrebnije i što smo iz fioke sa problemima prešli u garderober. To je kukavica u tebi, ne podižeš pogled da rešiš, već okreneš leđa.
Voleo sam te, obožavao sam te iako si imala prejake mane sa kojima sam jedva uspevao svakodnevno da se nosim.
Ali sam bio zaljubljen u tvoj nadrkani stav koji je rušio planine kada bi odjeknuo. Voleo sam svaku tvoju boru i svaki višak kilograma jer sam u tebi znao uvek da vidim ono što vredi, dok si ti na meni uvek videla ono manje vredno.
A jesi li srećna sada?
Ja sam te hladne noći otišao, zaleđenih emocija sam napustio deo grada u kom sam planirao da zajedno čuvamo naše unučiće. Ali to nećemo ostvariti, jer nisi dovoljno verovala u nas.
A sećaš se onoga i u dobru i u zlu?
Kada je došlo zlo, ti si spustila zavesu i time zauvek završila priču o nama.
A nisi zaslužila aplauz.
