Ljubav

Svaka ptica ima svoj solo let

By 28 juna, 2017 848 Comments

Juče sam,na kafi sa prijateljicom, pričala o poremećenim vrednostima današnjice. O fejk životu,osmehu,ljubavi,torbama,o nama,o njima,o njemu.

Ja sam,zapravo,i započela tu temu,ali mi je ona odmahivanjem svoje ruke sasekla u korenu svako moje pitanje.

Čekaj,je l ti to planiraš do kraja života da ostaneš sama? Odsečno sam joj postavila to pitanje.

„Ne planiram. Hoću da se udam,da stvorim porodicu,da gradim karijeru,da ugradim silikone u grudi.“

Ma ti ne znaš šta hoćeš! Samo sam joj odbrusila i nastavila da pijem svoju kafu.

„Ma znam šta hoću,dobro,možda i ne znam,ali svakako ne želim da nekome poklanjam svoje vreme,da bih sutra,čisto eto,rekla da sam se sa nekim videla. Neću sebe da silim na neke stvari. Neću nekoga da ispoštujem za par sati,a da mi to prija koliko i hladan ručak ili gorka kafa,a znaš koliko to ne volim. Pojaviće se neko i za mene,ja verujem u to. Možda i za mene postoji princ,ali eto, verovatno se i on bori sa nekim svojim unutrašnjim ratovima,baš kao i ja. Ne želim ništa polovično,prezrela sam takve stvari,a sazrela za neke druge. Zar ne primećuješ? Hoću nekog,pored koga ću da doživim,a da ne odem,Pariz,Lisabon,Njujork,Oslo. Hoću nekog da me drži za ruku,nekog sa kim ću u noćnim satima da šetam,nekoga pored koga ću da se smejem kao dete. Želim da mozaik svog života sastavim  sitnicama,magnetima,zrelom i zdravom ljubavlju. Znam da to mogu,ali biću strpljiva. Pa ima nešto i u ovom mom solo letenju kroz život. Nemoj se toliko brinuti za mene. Svako ima neko svoje vreme.  “

Imala je pravo. Samo sam ja bila zabrinuta za njenu emotivnu egzistenciju.

Baš je imala pravo. Nije želela po svaku cenu sve,sada i odmah. Bila je srećna i u toj svojoj samoći,u toj svojoj solo igri,samo joj je trebao neko da to upotpuni.

„Da,samo želim da neko upotpuni moj život ovakav kakav je,a da ne moram tu ništa da menjam. To ide uz zrelost. Negde u nekoj ulici,ovog grada,čeka i mene moja polovina,dopuna mog scenarija,neko ko će me osvojiti,za koga ću poželeti da poklonim sve svoje,celu sebe,a ne da to podrazumevam. Kockice će kad tad pokazati dobitak,karte će se otvoriti,znam. “

Otišla je,žurila je na neko predavanje vezano za njenu struku,ostavivši me u mislima.

Bila je sama,ali srećna,verno čekajući tog nekog pored koga će postati presrećna. Bila je ona žena koja nije zbog samoće postajala depresivna,već jača i samostalnija,sposobnija. Ja sam samo kao prijatelj nekada brinula. Ali ne,ona udahne život punim plućima i ide dalje.

I ne treba sebe po svaku cenu davati,poklanjati svoje vreme,reči i emocije. Nismo mi sišli sa rafova prodavnica,mi smo čitav jedan proces nastajanja i kao takvi,tražimo drugi deo sebe dok ne pronađemo.

Za kompletnu sreću je potrebno mnogo toga,ali shvatiš da je ta sreća bila vredna svega kada je zagrliš svojim rukama.

IMG_20170628_185147_554

848 Comments

Leave a Reply