Ćao Najdraža,
Ne,nije ovo pokušaj pomirenja,ovo je samo nešto iz moje duše što ću napisati za nas dvoje, ti ćeš se pronaći jer ti znaš…
Znaš da te nikada nisam vodio na koncert,ni u pozorište,nikada ti nisam kupio cvet,nisam ga ni ubrao nikada,niti sam se potrudio oko nekog poklona,niti sam bio nešto darežljiv za rođendane da sam te nekada nečim,bilo čim,iznenadio,nisam. Niti sam te držao za ruku,niti sam ti pokazao da te volim,a šta vredi ljubav ako je bar nekad ne pokažeš.
Radila si na meni par godina,sve dok si mogla i dok si volela. Da postanem muškarac dostojan vredne i dobre devojke,baš kakva si ti,neumorno si mi pričala o manirima, o kavaljerstvu, o potrebi da za ženu činiš,jer će ti vratiti duplo.
Klimao sam glavom i ćutke prelazio takvu temu.
A onda si ti ćutke napustila mene. Neka si. Krajnje je vreme bilo.
Gubitak tebe me je osvestio poput svakog bola,poput hladne vode,osvestio me je šta moram postati da bih u životu imao nešto vredno spomena,vredno sjaja u oku i vredno borbe.
Hvala ti što si me naučila da se cveće kupuje kad nema povoda,da pažnja nisu skupi pokloni,pažnja je zagrljaj,da je sreća odvesti je u pozorište jer ona to voli,a ako je ona srećna,biću i ja. Hvala ti što si me naučila da držanje za ruku predstavlja sigurnost,a nošenje dok noge bole od visokih potpetica samo zamenjuje ono „volim te“. I da te dve reči idu poput nekog leka,na svakih osam sati.
Naučila si me kako treba čuvati ljubav,još mi u ušima odzvanjaju tvoje reči „moraš me čuvati,ja sam tebi ljubav,ona boli i raduje,ona stvara i čuva,ona je konstanta mog života,ja živim ljubav i hoću zajedno da je živimo,inače ćemo zauvek biti prazni“.
Hvala ti što si me ostavila,jer da si ostala kraj mene ja se nikada ne bih promenio,a morao sam podneti takav gubitak da bih dobio i naučio nešto novo.
