Zvuk gramofona je odjekivao u celoj zgradi,zasigurno sam presela stanarima,ali za mene je puštanje ploče na gramofonu bilo jedno od najlepših zadovoljstava.
Bio je mart mesec,a život se još nije odlučio da li da nam nastavi zimu ili donese proleće. Navijala sam za proleće,silno želeći da prošetam kolena u kratkim haljinama.
I sinoć smo se videli, na tvoj poziv su kolena sjurila niz stepenice zgrade i čini mi se kad god sam ulazila u auto u kom si čekao,kao da su ta kolena bila puna rana,posekotina i krvi,kao da me je podsvest sprečavala u tim jurnjavama za tobom i prikazivala mi ono što ne vidim,one rane koji si mi pravio godinama,ali su moje oči i dalje projektovale nešto drugo.
Naši sastanci su trajali onoliko koliko je tebi bilo potrebno,a meni uvek premalo. Uvek mi je falilo još vremena da te gledam,udišem,upijam i da te takvog pamtim do nekog sledećeg hitnog poziva.
Bila sam marioneta,jedna stvarčica koju si bacao kako si znao i umeo,bila sam ti sve ono što jedna žena nikada ne sme da dozvoli da bude bilo kom muškarcu,bila sam ti prolazna magla,kratak pljusak,povremena želja i bezazleni uzdah.
A kome treba privremeno,povremeno,kratkotrajno i bezazleno? Samo mazohistima,a ja sam bila jedna od takvih.
Bila sam glavna junakinja u jednom ništavilu. Sa sjajem u očima,sa lupanjem u grudima,ti si meni bio smisao,a ja tebi besmisao.
Baš kao i svaka koja je trčala na svaki poziv,svaki treptaj oka…
Zaboravila sam i izgubila sebe,ali sam morala da izvučem kariku svog života iz ovog zarđalog lanca da bih mogla da nastavim dalje da dišem.
Još samo da naučim kako. A naučiću.
