Ti si se udala za njega pre dve godine u septembru, taj dan pamtim kao najgori dan u svom životu, ali sa najlepšom slikom ikada pred svojim očima, tu i venčanici, ti prekrivena belinom, čistinom, ti najlepša ženo koja je krasila moj život, ikada.
Ja sam se oženio godinu posle tebe, istog meseca, i nije čudo to, draga moja, taj mesec nam je bio omiljeni, tog meseca sam te prvi put poljubio, glavu ti na srce naslonio, tog meseca sam započeo nešto što će me tištiti i stezati srce u grudima dokle god bude kucalo.
Čuo sam da imaš sve, ali za ljubav nisam smeo da pitam. Pa je onda taj pojam svega bio relativan. Ja sam imao ništa, da, to sam imao. Kuću, automobil, onu kućicu na planini za koju si kupila saksije za cveće, zavese, i to sam imao, one dve slike koje si stavila u spavaću sobu, i brojanicu, koju si mi kupila, nisam je skinuo ni dan danas, kažem samo da mi je kupila majka.
Ti si imala sjajan posao, još sjajniju kosu, i najlepši osmeh na svetu, pa mi zamagli pogled dok te posmatram. Postala si majka, ali ne mojoj deci, njima sam ja drugu pronašao, a eto nijednom da je spomenem u ovom pisanju, u ovom opisu duše.
Moji roditelji je ne vole, majka te često spomene, ali joj tišinom očiju prekinem sve to, jer zna i ona sama da su moje greške zig na mojoj duši i tu popravke nema dok sam živ.
Danas nam je godišnjica braka, slavićemo je odvojeno, u nekoj drugoj vrsti sreće, tamo gde te trenutke ne zapljuskuje ljubav, nego poštovanje, odlazićemo na večere i nazdravljati uz vino, a znam, ma siguran sam da ćeš se uvek prisećati onoga kada smo pili vino na terasi tvoje sobe skoro redovno i večerali ono što smo zajedno spremili, i to je za mene bilo lepše od restorana. Bilo i ostalo sve lepše sa tobom, ali nije nam se dalo.
Laku noć moja bolna rano, moja nesuđena ljubavi, moja iskro, moja propuštena šanso.
I srećna ti godišnjica braka, ove noći, i svake sledeće do kraja života.
U potpisu
Bednik
