Gledala sam ih svaki dan. Živela je u ulazu do mog,ja prva terasa,pa sam bila kao oni dežurni penzioneri.
Ona skromna i jednostavna,on muškarac u svakom smislu te reči.
Ali kako ga je ona volela. Što,ljudi moji,zna žensko da voli.
Da li ste ikada,muškarci,osetili tu silinu ljubavi kada vas voli prava žena?
Ne mislim na istrošene,neiskrene,varalice,kukavice.
Mislim na prave devojke,odnosno žene.
One koje se obrazuju u bilo kom aspektu,makar čitanjem knjiga,one koje obuku haljinicu do kolena,ravne sandalice,uzmu korpu i kažu vam da danas idete sa njom na pijac,one što vam kupe majicu,košulju,pa budu srećnije nego kada sebi nešto kupe (o,još kako postoje takve žene).
Ona je njega volela do srži,do svih svetskih ratova,do najbolnije tačke,do osmeha koji se završavaju rupicama na obrazima,ona je njega volela do zalaska sunca,do izlaska istog,do poslednje čaše vina,do zagrljaja koji lomi telo,volela ga je kako samo žena zna da voli kada joj uzvratiš i vrednuješ njenu ljubav.
Ne poklonima,nego poštovanjem,ljubavlju,manirima,rečima,sigurnošću,čuvanjem.
Ženi kada pružiš,vratiće ti daleko više. Otprilike,isto kao i kada je povrediš.
Svaki dan sam bila svedok jedne jednostavne,a opet tako jedinstvene i posebne ljubavi.
On je jurio sa posla noseći burek iz obližnje pekare,a ona ga je obradovala uvek pivom i kikirikijem kada su utakmice,pa žestoko navijala,a ustvari,samo je delila njegovu radost ma na šta god se ona odnosila.
Možda ljubav nije burek,nekome nije ni pivo,ni utakmica,ali kada naučite da uživate u malim stvarima,tek onda ćete biti spremni da gradite nešto veliko,nešto najveće,vama svojstveno.
Ljubav sam viđala svuda,ali najlepšu i najiskreniju ljubav vidite kod dece,a ona su jednostavna i iskrena.
Zato prednost uvek dajem parovima koji zrače tom jednostavnošću.
Sitnice i jednostavnost su oduvek bila prava sreća,a do velikih stvari i večne ljubavi dolaziš upravo preko njih.
