Ljubav

Srce puno ničega

By 4 februara, 2018 615 Comments

Bila si lasta ranjenih krila koja je ipak uspevala da leti. I niko nije video te unutrašnje rane.

Bila si kamen koji je dopustio suncu da ga greje,jer kamen je znao da ga sunce ne može istopiti.

Bila si i ostala ona žena koja se toliko navikla na samoću da nisam uspevala da te ubedim da ti je ipak potrebnije da te neko voli.

Često sam te posmatrala sa strane,pričala si mi nešto ali te nisam slušala iz razloga što sam se trudila da saznam gde si sakrile sve ožiljke svog života.

Najviše ih je bilo u očima. Oči su ti bile jake,pune sjaja ispod kog su se sakrile suze.

Otkad nisi plakala? Tiho sam te upitala.

Ćutala si. Pa si onda progutala sve suze u sebi i rekla mi… Ne sećam se. Ne mogu više da budem slabić. A zapravo sam veliki slabić koji je uspeo da dozvoli da mu isprazne srce prazni ljudi. Ja nisam sposobna da volim. Ne želim decu. Ne želim da se udam. Ja nisam sposobna da delim sreću,ljubav,zagrljaj sa nekim,ja toliko više ne znam to da radim da sam postala profesionalac u tome da povredim svakog ko želi da me usreći. Pa znaš li ti da su iz mene najviše izvukli oni koje sam najviše volela. Oni koji su trebali da me stave na ramena i prenesu me preko svake tuge u životu. Svi do jednog muškarca u mom životu.

I koga ja da volim?

Bio ti je potreban samo neko ko će probuditi u tebi polovinu onoga što si nekad bila. Ne želim da dopustim da sebi uskratiš pravo na osmeh.

Ne mogu da se smejem. Okej,nasmejem se ja usnama,a ne sećam se kad sam se dušom nasmejala.

Nasmejaćeš se,prijatelju moj,samo onda kada ti to sama budeš rešila.

Svako doba nosi svoju ljubav,a ti još nisi otvorila kutiju ovog doba i perioda u kojoj se nalaže tvoji pokloni.

Zar bi odbila sve to i propustila one koji znaju da pruže zbog onih koji su znali samo da uzmu?

Nemoj. Nego živi sreću.

 

IMG_20180204_215143_383

615 Comments

Leave a Reply