Teško je voleti do kraja života,zar ne? Upitah je uplašeno. Imala je trideset godina tog iskustva i nije mi pričala napamet. „Teško je. Ali ljudi su pobedili mnoge bitke da bi dočekali starost,a ko bar malo zaželi,on pobedi i taj strah da u starost uđe praznog srca. Znaš,ljubav jeste i ta slatka i luckasta mladost,ali najteži sloj ljubavi dolazi tek posle tog čuvenog „da“,nakon onog dana kada ona iz porodilišta izađe sa minijaturom njih dvoje držeći njega za ruku. Lako je reći da ima ljubavi kada niste naišli još na kamen spoticanja. Ljubav prava može da dobije svoju medalju kada znaš da zagrliš i dok se sve u tebi i vama ruši,da stisneš zube i pokušaš opet. Ljubav je kada ti je u starosti srce puno one mladosti kojoj si rekla „da“ i nikada od nje nisi odustala.“
Pogledala sam je svojim krupnim očima punim čuđenja,shvativši da ljubav nije samo smeh.
Nije.
Smeh jeste ljubav.
Ali ljubav nije samo smeh.
Ljubav je tuga. Zajednička patnja. Trnje od nekada najlepše ruže iz bašte. Ljubav je i pokvarena melodija klavira. Ljubav je i kad te ne zanima gde je do sada jer si besna. Bes je ljubav. Suze su ljubav. Ljubav su i pohabane patike koje su obišle mnoge gradove. I iskrzani listovi knjige u biblioteci koju su mnogi pročitali. Ljubav je i vožnja biciklama pored reke. Ljubav je kada više nije mlada i lepa kao nekada bez ijedne bore,ali je to i dalje ona,istog srca. To je i dalje on. Iste duše. Ljubav je i loše. Jer da bi dosao do dobrog i da bi sačuvao ono nekada dobro moraš podneti loše strane ljubavi.
Moraš zagrliti i hladan jastuk. Da bi ti kasnije nečija toplina u krevetu pokazala koliko,zapravo, i zbog čega čovek ne treba da bude sam i praznog srca.
Ljubav je borba. Traje od tvog prvog dana života,sve do samog kraja.
Ne budi siromašan,voli i budi voljen.
