Bliži se neka novija godina.
Od stare bih toliko toga ostavila na smetlištu, da se zapali, nestane, da se nikada ne reciklira, da zauvek ostane tamo gde i treba da bude- u prošlosti.
Ceo život se bojiš, da li ćeš se dobro obrazovati, da li ćeš završiti fakultet, da li ćeš dovoljno vremena posvetiti samo sebi, hoćeš li uspeti ono što zamisliš, da li ćeš položiti vožnju, da li ćeš posrnuti zbog okoline, da li je taj partner dobar za tebe, da li ući u brak, da li ćeš pronaći dobar posao sa pristojnom platom i da li ćeš živeti po difoltu kuća-pos’o grcajući da platiš račune, kupiš hranu, brineš za zdravlje ljudi oko sebe, samo da požive da imaš kome da nasloniš glavu na rame kad ne ide. Zamenio bi auto, ali ne možeš sada, mogućnosti su ograničene, putovao bi više, ali to sada nije prioritet. Da li otići iz ove države zarad pristojnog života ili ostati. Da li imati decu u ovom vremenu, a ako ih imaš da li ćeš uspeti na najtežem polju. Da li se razvesti kada nikako ne ide, kada niste više srećni u toj priči ili ostati zbog dece.
Stani.
Udahni.
Dok juriš za životom, ne vidiš da ti je zdravlje u pozadini, tužno ti maše jer se udaljavate.
Raširi ruke, vrisni, ne boj se.
Tama prekrije život brzinom munje, ali je svetlost uvek bila brža.
Biće bolje.
Sve se preživi, sve možeš dokle god tim umornim stopalima hodaš po ovoj planeti.
Ima vremena za sve. Bori se. Kada se umoriš sasvim je u redu reći da si se umorio, ne pravi od sebe heroja onda kada si pali borac, jer najveća snaga ti se krije u padu, pravi od tebe jačeg čoveka.
Sve što nije jače od tebe-preživiš.
Zato živi, raširi ruke i ne plaši se.
