Krug od belog zlata je krasio moju ruku već par godina. Ja sam i zaboravila da nosim to na ruci, ali, eto, poznanici i prolaznici me uvek podsete. Iza kulisa čujem nešto poput onoga „dobro se udala“ , „čuli smo da joj je suprug jako dobar“, a ja zarad poštovanja svog supruga uputim jedan blistav osmeh kao u reklami za neki proizvod za zube i promenim temu, jer što bih o tome kakav je moj muž.
Godinu, ili par pre te udaje sam volela. Iskreno, predano, slepo, zaslepljeno , volela sam barabu. Jer, svaka žena u svom životu mora imati barabu.
O tome ne pričam nikome.
O takvim stvarima razmišljam dok oblačim svoje dete, a osetim njegove ruke u svojoj kosi, pa me stvarnost otrezni i vrati tamo gde jesam i postavi na mesto na kome jesam.
Svog supruga sam srela negde ne raskrsnici onoga da se nikada neću udati i toga da li da potražim nekoga za sebe. Sudbina. Uglađen, obrazovan, gospodin u svakom smislu te reči. Ja još uvek šiparica koja nosi maramice u torbi u većim količinama, jer suze kreću ako je u kolima pesma koje ne bi smela da bude.
Udala sam se za njega kroz par meseci. Zavolela sam ga, kao čoveka i kao prijatelja na koga ću moći sutra da se oslonim. Ja drugačije, posle svega, nisam znala da volim. On je to znao, iako o tome nikada nismo pričali, znao je. Oči ne lažu, a u mojima nikada ništa nije zasijalo za sve ove godine.
Juče sam slušala našeg omiljenog pevača, dok sam tražila među sveskama onu sa receptima. Iz nje mi je ispala slika. Ti sa cigarom, naše prvo letovanje i one tvoje krupne crne oči koje gledaju negde u daljinu. Pa da, ni ti sa mnom nisi imao sjaj, isti koji ja sada nemam sa njim. Ni ti meni nisi dao polovinu svega što sam ja tebi dala i mogla dati.
Ti ne znaš da voliš.
I da, ja sam ista baraba sada koja si ti bio pre par godina. Ja sam deo onog sveta koji kraj svog života ne dočeka pored ljubavi svog života. Ja ću ga dočekati pored njega, ali sama.
Jer mi, oštećeni, ma šta god posle imali u životu, mi ostajemo zauvek sami.
