U tišini sreće i ljubavi sa tobom razmišljala sam koliko, zapravo, ne volim da pričam o tome, ali volim da pišem, jer, morala sam na neki način da izrazim sve to. Iz polusna si me zagrlio, što sam shvatila kao tvoju podršku za moje trenutne misli.
Osećaj sigurnosti dok me ti držiš za ruku bio je bez greške i potpuno nešto neplativo. Čak sam tu sigurnost zadržavala za sebe i onda kada smo bili razdvojeni, ali sam osećala tu među svojim prstima i tvoje isprepletane. Znao si da me vodiš kroz život onda kada ja zastanem, da mi dozvoliš da se oslonim kada noge izdaju, da me saslušaš i onda kada ti ništa ne kažem. Prosto si znao uvek da znaš šta mislim, šta želim, a ja sam ti dvostruko uzvraćala u čitavoj magiji našeg odnosa.
Veći deo moje ličnosti je ćutao. Volela sam zagrljaje, one prave pune snage i emocija, uvek su više govorili od mnogih reči, volela sam dok si me slušao kako pričam o tome da obožavam prvi sneg i dok sam uporno govorila kako ćemo da izletimo napolje čim počne da pada, tako si ti kroz osmeh pričao o tome kako je tada lepše pod ćebetom uz vatricu i muziku.
Volela sam pored tebe jednostavnost, skromnost i uživanje u malim stvarima, a istovremeno sam shvatila da su to zapravo velike stvari kojih je željan veći deo sveta i shvatila koliko sam srećna. Volela sam i volim još uvek tu sreću sa tobom. Ali o sreći se ćuti, jer si onda duplo srećniji
