Pisao sam joj svako malo.
O tome da je postala žena kakva je želela biti. Verovala si uvek u sebe,to je bez premca bila tvoja karta.
Ja sam i dalje onaj isti,ofucanih pantalona,sa raspertlanim patikama hodam po tragovima koje si ostavila,ali ne uspevam da te stignem. Previše sam zidina srušio… Trebaće mi mnogo cigli da sve to opet sagradim. A ne znam gde da ih pronađem,za mene ih nema niko.
Sećam se dobro one stare ljuljaške,a kako i ne bih,pa i dan danas sam tamo. Druga je bila pokvarena,pa nismo mogli zajedno da se ljuljamo. Sa tobom sam znao da budem dete kakvo nisam bio ni kad mi je vreme bilo za to. Gledala si u nebo dok sam se ljuljao,zamišljala želje i u svaku si me ubacivala,jer si verovala. A ja nisam.
Pišem ti svako malo.
Juče si prošla u suknji do kolena,sivkaste boje poput mog života i bele košulje,slična kao one moje što si nosila živeći kliše.
Godine su prošle i možda nisi lepa kao pre,ali sijaš sjajem iz svakog doba i zanemarim sve ostalo upijajući odsjaj života koji nosiš u sebi.
Pišem ti svako malo,ali sve to ti ne šaljem i ne pričam… Pakujem papire kao majice. Ali ih nikada više ne obučem.
