Noćas nisam spavala.
Ne brojim više takve noći.
I dalje me boli svaki pokret, iako je od porođaja prošlo mesec dana. Na sam moj okret, probudio si se.
“Je l ti dobro?”
Ustao si i seo kraj mene.
Spustila sam glavu na tvoje rame i ćutala. Mogla sam tako do ujutru, nekako sam na taj način smatrala da delimo sve bolove koje trpim, ti si bio moje gnezdo gde sam bežala kada sam bila manje željna ostatka sveta.
I to je bilo u redu. Kada stvorite porodicu, dobijete dete, miris zajedničke večere vam postaje omiljen, ma koliko bili umorni, nekada nervozni, vaš dom je karika koja vas povezuje i iza tih vrata ste vas dvoje i ono što ste stvorili.
Nisam smatrala svog supruga za pomoćnog roditelja. Pomoćnici su bake, deke, tetke, ostala rodbina, kume, po potrebi i kada ko može.
Kada bih uplakala, rastrzana bujicom hormona, dolazila kući iza tih vrata čekao me je on, uvek spreman da sasluša, prošeta, ukaže na greške i zagrli.
Kada odrastete, zrelost vam se ogleda u tome da se bazirate na par osoba u vašem životu, ali pre toga, prođite avanture, sve kafane, restorane, vidite bar nešto preko granice, volite, mrzite. Od toga se raste i sazreva.
Od toga da više ne tražite samo ljubavnika, već i prijatelja. Oslonac. Potporu. Saborca. Nekoga pred kim ćete moći goli da prošetate sa strijama, viškom kilograma, sa sedim dlakama, sa preko pedeset godina, a da je on i dalje tu.
Prave žene cene prave muškarce. Ništa manje ispod toga.
Vrednosti su ispod granice, ali još ima onih koji drže bedeme.
Lepo je gledati muškarca koji je vaš suprug kako svoje reči primenjuje u dela, kako ga možete svrstati u prave muškarce.
“Ne mogu da ti obećam sve. Biće rasprave ako ne uspem da ispunim. Ja nisam supermen. Ja sam ovde da volim i čuvam našu decu i tebe. Kada ona odlete za svojim životom meni ostaješ ti. Ne želim da te zaboravim,iako sam umoran od novonastale situacije, apsolutnog rekorda u nespavanju, iako mi je nekada svega preko glave. Nisam ja izabrao tebe do kraja života da bih svalio sav teret na tvoja leđa. Nekada ću pobeći iz kuće, ja sam više od tebe uplašen i braka i dece, ne zaboravi da mi muškarci kasnije sazrevamo. Ali svim silima biću tu. I volim te sada iako si doživela velike promene na svom telu, te promene su dokaz borbe kroz koje žena prolazi, muškarci to ne smeju da osuđuju jer nikada ne dožive tako nešto. ”
Nisi bio savršen. Nisam ni ja bila.
Ali da me opet zaprosiš, čast bi mi bila da budem tvoja supruga.
Znaš ti, a znam i ja.
Prave ljubavi nisu satkane samo od ljubavi, više su satkane od borbe, pa ko pobedi.
