Ledeni decembar mi se uvukao pod kožu,a nisam još bila spremna za jaknu,već sam ostajala verna oker žutom kaputu koji si mi kupio da bi me ućutkao što opet ideš u grad u kom je ona živela.
Ona je tebi bila isto ono što si ti bio meni. Smisao. Toplota u sred zime,čaša vode u sred leta,šal koji je išao uz kapu,tople ruke koje greju kad nemaš rukavice,Pariz u proleće,Lisabon leti,Beč zimi,Rim u svako doba. Ti si meni bio deo slagalice,par omiljenih minđuša,ti si bio list a ja ruža,lišće je opalo,a ruža,ona je uvenula.
Hladno je. Drhtim. Preko usana hladan vazduh i dim cigarete,sa terase pogled na staru zgradu koju niko nije hteo da renovira,niko je nije gledao,bila je prošlost u odnosu na sve novo što je nicalo oko nas kao pečurke po livadi.
Ledeno je u meni,u mojoj duši.
Približi lupu,da vidiš rupe na njoj. Da vidiš otiske trideset i neke godine. Otiske i bolne rane,od kojih svaka ima svoju priču.
Jedna je da nemam nikoga na svetu osim sebe. Nemam minijaturu sebe ili tebe jer je život urušio svaki pokušaj. I razvod od pre par godina,kada se nikada nisi vratio iz grada u kom je ona živela.
Ostale su uramljene slike da bodu dušu i magneti sa putovanja da rasplaču čak i kada nema više suza u meni. I eto,nisam nigde putovala od tada.
Ostalo je još malo duše u meni, čisto da se nasmejem ovih novim danima.
A znaš, volela bih da,poput nekog deteta,uzmem voštane bojice i nacrtam sebi dušu,malo dodam zelene poput proleća i žute i braon poput jeseni, i nacrtam sneg da osvežim sve i kišu da ispere tugu. Načrtala bih i korake sasvim nove,da po njima gazim jer me bole stopala od koračanja po prošlosti i malo sunca iznad svega.
Uzela sam papir i počela da crtam,još mnogo dana borbe je ostalo a moja duša se i posle svega smeje.
Zaslužila je da nacrtam malo osmeha na svoj umorni lik,da dodam malo nota svojim jutrima i živim.
A hoću.
