Pod lupom moje duše

Ledeni decembar mi se uvukao pod kožu,a nisam još bila spremna za jaknu,već sam ostajala verna oker žutom kaputu koji si mi kupio da bi me ućutkao što opet ideš u grad u kom je ona živela.

Ona je tebi bila isto ono što si ti bio meni. Smisao. Toplota u sred zime,čaša vode u sred leta,šal koji je išao uz kapu,tople ruke koje greju kad nemaš rukavice,Pariz u proleće,Lisabon leti,Beč zimi,Rim u svako doba. Ti si meni bio deo slagalice,par omiljenih minđuša,ti si bio list a ja ruža,lišće je opalo,a ruža,ona je uvenula.

Hladno je. Drhtim. Preko usana hladan vazduh i dim cigarete,sa terase pogled na staru zgradu koju niko nije hteo da renovira,niko je nije gledao,bila je prošlost u odnosu na sve novo što je nicalo oko nas kao pečurke po livadi.

Ledeno je u meni,u mojoj duši.

Približi lupu,da vidiš rupe na njoj. Da vidiš otiske trideset i neke godine. Otiske i bolne rane,od kojih svaka ima svoju priču.

Jedna je da nemam nikoga na svetu osim sebe. Nemam minijaturu sebe ili tebe jer je život urušio svaki pokušaj. I razvod od pre par godina,kada se nikada nisi vratio iz grada u kom je ona živela.

Ostale su uramljene slike da bodu dušu i magneti sa putovanja da rasplaču čak i kada nema više suza u meni. I eto,nisam nigde putovala od tada.

Ostalo je još malo duše u meni, čisto da se nasmejem ovih novim danima.

A znaš, volela bih da,poput nekog deteta,uzmem voštane bojice i nacrtam sebi dušu,malo dodam zelene poput proleća i žute i braon poput jeseni, i nacrtam sneg da osvežim sve i kišu da ispere tugu. Načrtala bih i korake sasvim nove,da po njima gazim jer me bole stopala od koračanja po prošlosti i malo sunca iznad svega.

Uzela sam papir i počela da crtam,još mnogo dana borbe je ostalo a moja duša se i posle svega smeje.

Zaslužila je da nacrtam malo osmeha na svoj umorni lik,da dodam malo nota svojim jutrima i živim.

A hoću.