Bila si heroj svega lepog što sam ikada iskusio.
A i voleo sam te. Toliko sam te voleo da me još uvek boli rana od te prevelike ljubavi.
Bila si neiskvarena ali na trenutke slatkasto kvarna dok si pokušavala da me ubediš da ti nisi emotivac. Bila si emotivac,ali sam kamenim oklopom. I ko te nije znao,mislio bi da nemas duše.
A imala si najčistiju dušu sa kojom sam se susreo,pa ti je život uz dušu podario i crne ,krupne,sjajne oči koje su pune suza i kad se smeju.
Bila si čudo koje nisam znao da opišem. Isuviše svoja da bi bila nečija,ali si pristala i da mi povremeno pripadneš na par sati. Odgovaralo ti je tako nakon nekih padova. Poštovao sam,jer je i meni,u tom trenutku,tako odgovaralo.
U tom trenutku i nikad više.
Onda sam želeo da to traje, da traje kao večnost, bez pauze da prigrlim tvoje ranjeno srce i ugrejem ga zagrljajem svojih prstiju.
Bila si poput ptice, brzinom svetlosti si znala da se vineš u nebesa i tako mi se izgubiš iz vida, sa namerom.
Nisam ja imao tu snagu i čvrstinu u sebi da te zadržim, i ne samo ja, to niko nije mogao. Bila si isuviše nesrećna da bi te bilo ko razumeo i isuviše nepoverljiva da bi ikada ikome mogla ponovo da veruješ. Vise si ćutala nego pričala,a tišina tvoje duše rasplakala bi i najhladnijeg čoveka.
Lasto moja, sa ranjenim krilima i srušenim snovima na stanici odlazećih vozova, tamo sam te ostavio. Između perona tuge i suza, na korak od toga da zauvek odeš, okrenuo sam se kao da sam srećan dok su se sve zgrade okolo rušile na mene, ali sam znao da nemamo istu mapu po kojoj bismo išli.
Odleti, negde gde ćeš nekada biti srećna, negde gde ti oči ne magle od plakanja, negde gde ćeš uspeti da raširiš svoja krila i budeš ono što si nekada bila.
Nisam ja bio za tebe, jer sam nedovoljno veliki za tugu koju nosiš u sebi.
Nisi ni ti bila nikada moja, jer ni sama nisi znala gde pripadaš.
