Negde gore na nebu sija pola moga srca

Bile su pedesete godine u Beogradu. Neko bezbrižnije vreme u odnosu na ovo sada. Miona je imala dvadeset i sedam godina,a Pavle je bio tri godine stariji od nje. Ona je bila ćerka jedinica,zenica oka svog oca i najveći ponos svoje majke,diplomirani arhitekta. Nastavila je putem svog oca,dok joj je majka bila doktor. Ugledna beogradska porodica sa Čubure.

Pavle je poticao iz radničke,poštene porodice koja se muči generacijama unazad. Bio je šmeker,lepog i dobrog lica,iskrenih očiju,vredan i duhovit. Živeo je sa roditeljima i bratom nedaleko od Mionine kuće,u trošnoj kućici koja je osim cigala bila opasana i osmehom. Tim ljudima je uvek manje trebalo za sreću od ovih bogatijih.

Miona je zavolela Pavla još sa dvadeset i pet godina,viđajući ga često po Čuburi u istim sivo crnim pantalonama koje su držali crni,stari tregeri. Volela je njegovu luckastu stranu,bradu koja mu je pristajala i smisao za humor koji je zračio iz njega. Krišom se viđala sa njim,živeći u strahu od toga da joj roditelji ne saznaju.

Sa dvadeset i osam godina je zatrudnela,neplanirano. Pavle je bio najsrećniji čovek na svetu,a ona duboko nesrećna iz straha da je se roditelji ne odreknu. Vaspitavana je u strogom duhu,uvek živeći po normama koje je otac odredio,učena da gleda slične sebi i iste prima u svoj život.

Ali džabe reči,kada srce bira.

Jedne noći,oko pola deset se pojavila na vratima svoje kuće,držeći se za ruku sa Pavlom.

Otac nije želeo da je sasluša.

Majka je ugušila sebe suzama,bez reči.

Htela je i da podrži svoje dete,ali nije smela. Očeva reč je bila poslednja.

Miona se okrenula i otišla zauvek. Sa sobom je ponela jedino ono što je tu noć imala na sebi. To i svoju veliku ljubav prema Pavlu,svesna da se više nikada neće vratiti u tu kuću.

Dobila je otkaz u firmi porodičnog prijatelja,pa su život nastavili da grebu sa malo onoga što je Pavle donosio kući. U jednoj sobi,koja im je bila sve. I bili su srećni,spremni na sve da oni opstanu. Oni i dete koje je uskoro trebalo da dođe na svet.

Rodila se devojčica. Mina. U trošnoj kućici na Čuburi,u sobi svog oca i svoje majke.

Ali Miona je preminula,zbog slabog srca i neadekvatnih uslova tokom porođaja. Preminula je najveća zvezda Pavlovog života,samo par meseci nakon početka njihove priče. Godine borbe i skrivanja,ljubavi i na kraju zajedničkog deteta,oteo mu je život Mionu iz zagrljala,ostavljajući ga živog samo zbog ćerke.

I dvadeset godina kasnije,jedan prosedi čovek sedeo je pored Mioninog groba,dok je devojčica od dvadeset godina sklanjala lišće sa groba i stavljala cveće. Bele margarete i hortenzije,baš te je njena mama volela.

O mami je čula samo priče koje joj je njen otac pričao svaki dan,da je ona koliko toliko upozna,a on iz straha da je ne zaboravi.

Ali je nikada nije zaboravio.