Kupe ti ranac i pošalju te sa teretom od deset kilograma u školu. I lepu garderobu ti spreme. A ti ne znaš gde ideš… Još si mali. I misle da ćeš tamo sve naučiti. A nećeš.
Ono što je život nikada ne učiš u školi.
Najteže je naučiti kako da budeš dobar čovek. ČOVEK.
Kako da pomogneš prijatelju koji dođe uplakan u školu jer mu se mama i tata razvode. Kako da tu kiflu koju jedeš podeliš sa onima koji nemaju. Izgubiš se negde između prirode i društva i megalomanske istorije, sa mnogo likovnog i još više matematike. A od svega upamtis tablicu množenja, ukoliko kasnije upišeš recimo geografiju ili prava ili istoriju. A zaboraviš i na sebe među tim ocenama, ne učiš da misliš svojom glavom, već glavom svih onih koji više nisu živi.
Ne nauče te u školi da je život jako teška lestvica, na kojoj moraš uvek da se boriš, svojim rukama i nogama. Učiš geografiju, ti kao poznaješ ceo svoj svet, a nikada, osim ako ne budeš jako bogat nećeš videti taj ceo svet. Ili ako pobegneš odavde, a to je daleko realnije.
Ne učite ih da dele sreću, već samo da nauče za neku tamo ocenu, koju danas sutra mogu i da pokvare i poprave.
Toliko ljudi je izašlo ih tih škola toliko slepo i nemo za ono što se dešava napolju. Da je okej ako pokisneš, padneš, sasvim je u redu ako sa nekim ne možeš da pronađeš zajednički jezik ali je u redu da poštuješ svakoga. Svi smo jednaki, bez obzira na boju kože, i svi smo isti iako smo ćutljiviji od većine i niko nema pravo da maltretira slabašnog druga iz klupe koji nikada neće nikoga prijaviti.
Naučite svoju decu da stanu u odbranu ljudi koje maltretiraju ljudi jaki samo na mišićima. I da je otkaz nekada ok, i da je borba uvek preko potrebna i da će ih neko kroz život uvrediti i da ne ćute, nego da uzvrate kada god požele i da su oni tako posebni i da su jedna od sijalica koje krase ovaj svet.
Učite decu da što duže budu deca, jer se tada najiskrenije smeje i voli.
Učite ih svaki dan sve ono što život jeste.
