Ona je bila ona žena koja je želela da voli,da bude voljena,ali nije smela da sedne opet na taj rolerkoster.
Nije smela da se prepusti toj putanji na kojoj je uvek gubila vidik,pravac,smisao sebe,gubila je svaki deo ličnosti jer je bezrezervno davala sve svoje i sve od sebe sto je imala.
Da,volela je,pa je opekla telo najvećim opekotina.
I zarasle su.
Ali nije smela opet da probudi plamen.
Ona.
Sama u čitavoj priči,negde između poverenja,ljubavi,poštovanja,negde između laži,izdaje,prevare.
Sama poput jedine klupe u parku,koja je bila polomljena,pokisla,zarđala,istrulila.
I niko tu nije hteo da sedne. Niko nije želeo da pogleda nešto propalo što su ljudi zapustili,niko nije želeo da se seti koliko lepih sati su nekada proveli na toj klupi dok je bila nova i svima privlačna.
Silila je sebe da oporavi svoje srce,svoj mozak da pronađe način,izlaz,rešenje. Da pronađe reči.
Živela je u strahu da će ostati sama,a gušila se u istom strahu pri samoj pomisli samo nekome da pruži ruku kako bi je vratio na stari put.
A trebalo je vremena,znala je. Da se nešto staro popravi, da se nešto polomljeno sastavi u prvobitno stanje.
I verovala je da može tako,jedino vreme i vera u sebe.
Pa zar živ čovek može bez ljubavi.
Pa i ja sam dostojna svega toga.
Ona.
Koja se i ove noći sebi zaklela da će pokušati.
I znala je da će svanuti i njeno jutro.
