Oktobarsko sunčano jutro. Ne ustaje mi se. Ali mi po glavi hoda neko govoreći da je vreme da ustanem, odrasla si, ne možeš se više sakrivati ispod jorgana, podiži zadnjicu, obaveze su u čekaonici.
Ja, kao prvo dete nisam klasičan primer razmaženosti, čak šta više, nikada nisam volela obasipanje emocijama i grljenje roditelja, a eto, kad odrasteš zafali ti da te majka i otac zagrle.
Vazda sam bila bezbrižna, srećno i voljeno dete. A roditelji ništa lepše od toga ne mogu da ti pruže.
Odrasteš preko noći. Promeni te ili posao ili brak ili dete.
Onda u očima sveta više nisi dete, već odrastao čovek, pa ti sami kao na čiviluk nakače kaput, ozbiljnost, torbu i “dete pokupi iz vrtića“ , a ti si mislima još pod toplim jorganom u kući svojih roditelja.
A zadržala sam u sebi dete, ono čupavo, loknaste kose koje je padalo i lomilo se dvesta puta. Zadržala sam u sebi dete jer je to najbolji antivirus za virus zrelost koji te uhvati pre tridesete i drži do poslednjeg koraka.
Otvorila sam sinoć flašu vina i popila jedva pola čaše, jedva. A kafane sam zatvarala.
Ustala sam iz kreveta, konačno. Odakle krenuti nakon umivanja. Misli se roje, pa nastane kolaps u glavi kao oko trojke na gazeli.
Lepo je biti odrastao čovek. Svako doba nosi svoje čari. Jer onda ti nekoga učiš vrednostima života, okupljaš svoju porodicu za ručak, diprinosiš kući, zarađuješ pa kupiš sebi torbu i cipele i šal i kaput, pa muž plati opet i tvoj račun za telefon, pa si nekome majka, otac, pa sa prijateljicama više ne tražiš memoriju od prethodne noći u kafani već uz jutarnju kafu prepričavaš obaveze uz povremeni uzdah uz ono “ al ‘ nam beše lepo na onom letovanju na Zakintosu“ i onda kreće smehotres, naviru uspomene.
Zato, ne dozvoli sebi da ostariš a da pre toga ne budeš maksimalno mlad, jer ćeš onda lakše podneti to zrelo doba zato što ćeš imati čega da se sećaš i čemu da se smeješ.
Obilazi kafane, da bi sutra dete grdio dok pokušava da nacilja ključ u bravu jer je pijano kao majka (ali bukvalno). Idi sa društvom na letovanje, i na zimovanje, čak i do obližnjeg grada. Samo idi. I radi neki poslić. Gradi uspomene, da ih gledaš kasnije.
Onda ćeš se udati za njega. I tako zaljubljena ćeš ići sa njim na večeru vikendom jer će ti to biti lepše od bilo čega. To je ljubav. I to je zrelost.
A još se sećam vrtića, ćale odvezao mene a ranac vratio kući. Shvatio je pre mene.
Godine prolete.
Živite svako doba na najlepši mogući način, onako kako želite i budite u cipelama koje vas ne žuljaju, jer veliki nas put čeka.
