Diplomirala sam. Prošle srede. Nisam ti javila,ali evo ovde ti pišem. Otišla sam u onaj kafić sa leve strane parka,sela za naš omiljeni sto i uživala u daljinama,baš kako si i ti. I te daljine su te i odvukle od mene.
Koliko je prošlo? Pravim se da ne znam,a znam. Tri godine i dvanaest dana. Negde na drugoj godini mog fakulteta,a na kraju tvog.
Naših šest godina spakovao si u dva rama sa našim slikama i dve majice koje sam ti kupila od studentskog dzeparca.
Rešio si da odeš na drugi kontinent u potrazi za sigurnošću,a ne za nečim boljim,kako si mi rekao te noći.
Podržala sam te,jer ljubav je podrška čak i onda kada ti se srce lomi na komade. Ali zalepiću ga posle…
Od srednjoškolskih dana rastemo zajedno,učimo se međusobno,gradimo,vaspitavamo,učvršćujemo. Dan sam mogla da zamislim bez tebe,ali život ne.
Preostale godine fakulteta nije imao ko da me sačeka posle predavanja,nisam bila spremna da pružim dok sebe ne pronađem. A nisam ni znala još uvek šta želim.
Meni je pola života ostalo na terminalu beogradskog aerodroma onda kada sam ti mahnula dok si odlazio u meni nevidljiv svet.
Poželela sam ti sreću koju si imao kraj mene, kao i da pronađeš ono zbog čega si otišao. I pronašao si,znala sam prvih godinu dana sve,a onda sam izabrala da više ne znam,baš kao i ti.
Ja ću negde svoje snove sanjati,u istim bojama kao što sam sa tobom i životu ću verovati da u njemu ima mesta za moje želje.
Ti si ostao moja pusta želja.
Ali ipak si mi bio.
Još volim onaj park i još sam u onom istom stanu. Znaš da teško menjam svoju rutinu.
Ali kad prođem pored one crkve, za koju smo pričali da ćemo se tu venčati,poželim ti svu sreću ovog svega.
Ništa više ne mogu,a ništa manje ti ni ne treba.
