Pun mi je rokovnik nebitnih datuma,ljudi,dogadjaja. Približavam se tridesetoj i kako mi sat otkucava sekunde i minute sve manje se trudim oko nečega oko čega ne moram.
Ma ako neću,onda zaista neću.
Da ne poslušam pesmu koja nije in da bi me neko okarakterisao kao malograđanku,ili da se smejem svima na izlizane fore da se ne bi uvredio, ili da te zovem da se družimo,odnosno da se ja družim sa tobom,da se sažalim da možda nemaš kredita. Ma da. Ili da ćutim iz poštovanja i budem super sa tobom a ne vidim u tebi nekog ko bi mogao da krasi moj život.
U sistemu poremećenih vrednosti,u ne tako racionalnom svetu,gde se svako svakome dokazuje,pokazuje,ulizuje,gde svi po instagramima i fejsbucima prštite od ljubavi,a kad zamaknete zavese prestanete da se smejete,e tom svetu nikad nisam rekla da.
Je l vi živite za sebe ili za druge?
Sve više u toku razgovora čujem reči „ma to ti je danas normalno.“
Da se varaju. Da je vara. Da ga vara.
Da ostaju zajedno tako nesrećni jer ne smeju sami,a sa kime će. Ili biće bolje,promeniće se.
Neće. Nikada.
Dvoje koji su nesrećni duži period svoje veze,braka,retko se iskobeljaju iz te ružne siline života i reše da razmaknu zavese ne bi li im život ugledao sunce. Udahnuo vazduh.
Ne razvode se zbog sramote,zbog okoline.
Slikaju skupe ručkove po restoranima,sta jedu,gde jedu. Tu se osećaju uglavnom fantastično. Eh,a ja sam mislila tužni ste,pa ćete tako i objaviti.
Došli smo u vreme kada moraš svoj život svakome da predočiš,ne bi li bio uočljiv i kako bi ljudi pričali o tebi. Kako bi videli da lepo živiš.
Jer nije bitno što ti znaš.
Pređašnja vremena da održe lekciju sadašnjem načinu života kako se živi,voli,poštuje.
