Ne lomi mi krila,ni poglede na svet,ne stavljaj mi zavese na prozore kad je zalazak sunca,ne pitaj me ništa kad je izlazak sunca,tada jedino želim kafu,jaku,bez šećera.
Ne sklanjaj mi ucrtanu mapu po kojoj živim još dok te nisam imala,nemoj mi krasti vazduh kada ga udišem punim plućima,ne stavljaj mi povez na oči pokušavajući da mi predstaviš svet onako kako ti vidiš. Ne pakuj mi kofere pre vremena,ne oduzimaj mi moć govora i sva moja prava,ne gledaj me čudnovato i kao pećinski čovek kada obučem nešto iznad kolena i kada se sem lančića na mojim nedrima vidi još nešto.
Nemoj.
Nemoj sve to i dobićeš od mene duplo više svega dobrog što život krasi.
Ja želim da zamašem svojim krilima i da durbinom iz svoje sobe dam svetu boje kakve mi moje oči projektuju.
Želim da budem tvoja,ali i svoja,da vidim svojim očima i živim svojim čulima,jer samo tako ćeš dobiti najbolju verziju mene.
Ja živim među suncem i suncokretima,volim prostranstva,volim boju neba u svako doba godine.
Ne živim stereotipe,ne tangiraju me norme današnjice,svako ko želi ima svoju današnjicu, svoje sutra.
Ja čvrsto ruke raširim da čuvam taj svet koji imam za sebe.
Ja ću te voleti jedinstveno,jednostavno i zdravo ako ti znaš mene tako da voliš,ako ti je ljubav poštovanje,oslonac,poverenje,sloboda.
Ja ću biti tvoj saučesnik onda,ja ću sa tobom ostavljati tragove do kraja života.
Samo mi ne lomi krila…
