Nije život tebi prolazio što je bilo do njega,nego što ti nisi znala da živiš. Išla si korak napred,ali te je vrtlog vraćao deset koraka unazad.
Vukao te je u prošlost. U dane kada si bila crnokosa buljava devojčica,prelepih zelenih očiju,kada si se smejala na svaki znak života,na svaki stih,svaku reč.
Vraćao te je život da bi se zapitala da li si ispravno postupila i da li si ispunila želje one devojčice koja je pravila nakit od cveća,koja je netremice gledala svaki dan svoju majku kako joj sprema ručak i svojim veštim rukama pomagala,na neki svoj način.
„Znaš,mama,ja želim da budem,kad porastem,kao ona teta iz aviona što mi uvek donosi lep sok i ne baš tako lep sendvič. Ali je ona tako lepa i uvek mi se nasmeje.“
Ti si sa tih deset godina više shvatala poentu života od svoje majke.
I zadržala si to mišljenje i narednih devet godina. Ali si upisala arhitekturu po želji svog oca,zaposlila se u dobroj firmi nakon odličnih studija,a onda si po želji drugih stala pred oltar,rodila troje divne dece i nastavila da živiš po normama.
Samo je tvoja majka znala da si htela da živiš tako što obilaziš svet,da joj šalješ razglednice iz metropola i megalopolisa,gde bi te ona,nekada,posetila.
Samo tvoja majka je znala da si promašila sve profesije.
A tebe je život zbog toga stalno vraćao,da bi te podsetio da je bila greška što si živela za druge,jer ćeš,za jedno trideset godina da sediš sama,sa sedom kosom,mapom sveta u rukama i da se pitaš gde je na toj mapi tvoj život.
Nisi trebala da pokloniš život,jer tvog više nema u marketima,ni apotekama,ni na rasprodaji čak.
Bila si srećna jer si majka,ali si znala da to nije sva sreća ovog sveta.
Jednom si dobila pravo da živiš.
A jednom je i dovoljno,samo ako znaš.
