Dve godine je prošlo.
Budim se i ovo jutro. I dalje nemam volju da ustanem i pridružim se masi koja se i danas živa probudila.
Šta znam,da je čovek živ nije dokaz samo srce koje kuca. Ja u sebi odavno života nemam.
Otišla si u aprilu,pre dve godine. Sa vereničkim prstenom u drugom mesecu trudnoće, i nisam te više nikada video. Nož u stomak i u leđa. Zabijen duboko,ali od moje ruke.
Neko ti je porukom javio da moje noći u pivnici zapravo se i ne dešavaju u pivnici. Proverila si sve,čekala mesec dana da se uveriš i zauvek otišla.
Oduvek si bila hrabra. Hrabrija od mene. Ja sam bio kukavica ,željan svega i pored tebe i pored tog stomaka koji je počeo da menja oblik.
Trebao sam da te volim i čuvam. Ali to mi je tada došlo kao nešto najteže,ali opet bespotrebno jer sam bio ubeđen da ćeš uvek biti tu.
Moj život je ličio na avanturu i pre veridbe a i posle. Tvoji koferi u mom stanu,četkica za zube u kupatilu i tvoja spavaćica u garderoberu nisu promenile situaciju. Ja sam i dalje bio klinac koji nije znao šta znači biti muškarac. Misleći da je veliki posao imati ih par istovremeno i okretati ih kao točak u kazinu,sve dok jednom loptica ne izleti odatle. A zapravo,posao je bio voleti i čuvati jednu.
Ja znam da je tvoj najveći poraz što si mene zavolela,ali imaš veći uspeh od toga što si zauvek otišla.
Meni drhti telo kad god se setim svega,a obično je to dnevno po par puta.
Isprazan sam,nedorečen,van tokova života živim i ne tražim smernice.
Ti si vodila naše bitke i dobijala svoje poraze.
A zajednički život su i zajednički porazi. I još veće zajedničke pobede.
Samo sam ja to kasno saznao.
