Melodija tuge i okovi života

Ti si samo bila slomljena od njega.

Ti si želela da živiš, da dišeš kao nekada, ti više nisi bila ti. Polomio ti je krila, a rane nisi previjala, o ženo glupa, opet ćeš noć provesti u ćošku sobe sakupljajući suze u već poznatu zbirku, jer je on otišao na produženi poslovni vikend.

Nijedan produženi vikend za tebe nije ostao, ti si bila kraći sa mlekom, onaj što se ispija na brzinu, produženi je za priču i uživanje, ti već godinama nisi upadala u renome te priče, ofucala si sebe zbog njega, a on te je srozao jer je osetio da može.

Peglala si mu košulje za ta putovanja, rukama koje su drhtale od tuge, jer si znala, samo si izabrala da znaš, ćutiš i ostaneš, a ne da se nonšalantno spakuješ i odeš zauvek. Jednom kada te čovek povredi i ti mu ljudski oprostiš, on tebe više ne gleda kao čoveka, već kao igračku i budi sigurna, povrediće te opet, zgaziće te kao opušak cigarete koji je još goreo, a ti si godinama gorela, a on te gazio.

Ustani, idi do ogledala, skloni tu kosu sa lica, pogledaj te bore koje si dobila ranije nego što je trebalo. Koliko godina si sebi dodala tugom, gde je kraj svemu tome?

Idi obuci onu crnu haljinu, stavi karmin, samo za sebe, podseti sebe kakva si žena nekada bila. Pogledaj te svoje ruke, prestaće da drhte, nada uvek postoji, stavi neku narukvicu na njih, dodaj sebi boje, nacrtaj osmeh, ispiši noć po svojim pravilima. Uzmi fotoaparat, slikaj sebe u ogledalu, pogledaj sliku sebe tako sređene,znam, oči su ti pune suza.

Lanci su ti na rukama, jezero suza ti se nastanilo na duši, a srce si ugušila tugom.

Počinješ da se kaješ, davno si u kavezu zatvorila sebe, svoje želje, ambicije, zaboravila si na ljubav, na dodir muškarca, na smeh u njegovim rukama. A on je zaboravio na tebe.

Naspi sebi vina, nazdravi boljem sutra i idi spakuj kofere.

Ugasila si svetla u stanu, ostavivši samo burmu na stočiću gde si ostavila upaljenu lampu. Drhtalo je telo, ali je spadalo kamenje sa duše, okovi sa ruku.

Znala si da je kraj, da moraš otići i znala si da je došlo do onoga da biraš između sebe i njega, i izabrala si da živiš.

Okrenula si ključ, pogledala još jednom u prezime koje je pisalo na vratima i već tada si se osetila kao stranac koji je godinama bio na pogrešnom mestu.

Okrenuvši leđa, spalo je sve sa tebe, i konačno si osetila lepotu vazduha posle toliko godina. Kofer u rukama, srce na mestu, sada je sve kako je odavno trebalo biti.