Danas je 19-ti april, nalazimo se u Srbiji.
Jednoj oronuloj, pokradenoj, besumučno rušenoj i uništavanoj državi.
Danas se odigravaju protesti. Bili su i pre neki dan.
Danas se ovi protesti plaćaju, sendvičima i dnevnicama, ucenjuju se ljudi otkazom ako ne krenu, ako se ne pojave.
Danas je stanje očajnije nego ikada.
U ovoj brdovitoj zemlji, punoj seljaka, u ovoj zemlji gde je moj deda bio poljoprivrednik, od toga živeo i često se smejao.
Ali to je bilo nekada.
Pre par godina, tačnije u oktobru 2015-te godine moja rođena sestra je napustila Srbiju. Pored protivljenja moga oca da viđa svoje dete kad život dozvoli, pored patnje moje majke, tuge nekih ljudi, ona je otišla.
Nikada nisam patila što je otišla, svaki dan patim što je ne viđam. Ali lepše mi i preko video poziva da je vidim srećnu nego ovde nesrećnu.
Ona je u onih, preko pola miliona mladih, koji su poslednjih godina napustili ovu državu.
Ovde raste korov, neznanje, kurvarluk, ovde nepismeni vladaju državom, lopovi pričaju o zakonu, trudnicama i porodiljama se oduzima svaka povlastica, cene školarina na fakultetima samo rastu u skladu sa brojem nezaposlenih.
Dvorišta vrtića su neretko zapuštena, škole su oronule, bolnice su nam u katastrofalnom stanju. Ne znam da li ste ikada bili na klinici za endokrinologiju, da li ste prošli kroz hodnik u podrumu koji vodi do šaltera,idealan prostor za snimanje horor filma. A i šalter u podrumu. To postoji samo kod nas.
Znate li da predsednik Austrije biciklom ide na posao. Doduše, ovi naši funkcioneri možda ni ne znaju da voze biciklu, inače bi išli i oni.
Švajcarska nema propagandni program uoči izbora, ne lepi plakate, ne zagađuje, ne troši na gluposti.
Austrija i Švajcarska su na drugoj planeti.
I Nemačka. Švedska. Norveška. Finska.
Jutros pročitam da je asistent na matematičkom fakultetu dobio otkaz zbog neposlušnosti sadašnje vlasti. On je završio fakultet sa prosekom deset i odbio da ide u Norvešku.
A i ta Norveška, šta će joj neko toliko obrazovan, treba zalivati krezavi, neobrazovan kadar.
Ja sestru viđam par puta godišnje na par dana. Nisam jedina. Mnogi tako viđaju svoje sestre, braću, decu, unučiće,prijatelje.
Ne cvetaju ruže tamo preko što bi se reklo, ali iole možeš živeti nešto što je dostojno čoveka.
Videćeš sveta.
Uloženo u znanje će ti se vratiti.
Znate,u Beču biciklom ili metroom idu na posao, ovde kod nas pokršiše velelepna kola da što pre dojure sa posla i popiju kafu, a što kola besnija, veći si car.
Žao mi je svakog prisiljenog danas da ode, ljudi brinu za egzistenciju, žao mi je onih koji rade non stop ali i dalje imaju samo za osnovno, žao mi je dobrih đaka koji nisu imali mogućnost da odu odavde a ovde nemaju posao.
Žao mi je.
Znate, moj otac je kupio android telefon koji mu je i dalje kvantna fizika, samo eto da bi mogao bar poruku da razmeni sa svojim detetom.
I mnogo je takvih očeva.
I često bi meni rekao-idi, ovde budućnosti nema.
Ovde nema više ničega.
