Znate li šta je sreća?

Dok ti se znoje dlanovi u banci, čekajući u redu za kredit ne bi li stvorio kapu nad glavom iliti krov da ne kisnete dok spavate, prožima ti se kroz želudac i sreća i tuga i strah.

Možda će ti skočiti šećer.

Ali ne daj se!

Nije čovek kao pojedinac kriv što je ovde sistem vrednosti spakovan u kutiju, bačen u magacin i kraj-vrednosti ne postoje.

Ne misli država kako ćeš osnovati porodicu. Funkcioneri imaju preča posla.

Voleo bi i bolji auto.

Odveo bi suprugu na putovanje, da stvarate uspomene, ali kasica prasica još ne zvecka, previše je mršava za ostvarenje sna.

Da čekaš život da ti se desi da imaš, nemoj.

Život ti neće napuniti kesu u marketu, sipati gorivo na pumpi, napuniti pasoš pečatima, neće plaćati pedijatre, vrtiće, fakultete.

To je tvoje.

Ali dok se boriš u tome, nemoj da zaboraviš da živiš.

Skupe fasade i baštenske garniture nisu cena sreće, ni najbolji auto u gradu, niti dečija kolica od sto hiljada dinara i više. Nisu ni luksuzni hoteli, ni ručkovi u poznatim restoranima, nisu ni firmirane stvari.

Nekome je sreća jutarnja kafa. I cigara. I jeste.

Nekome je sreća razgovor sa prijateljem gde se uvek isplače od smeha i sreće.

To jeste sreća.

Sreća je tvoje dete, koje je živo i zdravo, koje ti pruža ruke čim kročiš u kuću, koje ti se smeje dok ga skidaš za kupanje jer obožava da se kupa, a u tom kupanju okupa i tebe.

Sreća je imati dobar brak. Oslonac, podršku, poštovanje i ljubav. Kada se zagrlite i brojite koliko još imate do kraja meseca, stvarate planove da bude bolje. Kada od nule gradite, renovirate, stvarate vaš dom.

Kada te muž ne zlostavlja, nego poštuje, kada ga ti ne varaš, nego ga poštuješ.

Deljenje je sreća.

Sreća je imati roditelje kojima uvek možeš da odeš, koji su sede kose ali uvek raspoloženi za priču o tvom detinjstvu, uvek tu da ti daju vetar u leđa.

Sreća je imati brata ili sestru ili oboje.

Sreća je kada korak po korak gradite više od onoga što je bilo na početku-konto u banci-nula. Mapa sveta bačena u fioku.

Dođe dan kada zavrtiš globus.

Kada kupiš tu dugo zeljenu torbu.

Kada uplatiš tu destinaciju.

Kada otplatiš taj kredit.

Taj, ta, to.

Ali uvek da imaš koga da zagrliš za Božić. S kim vikendom da podeliš ručak. Kome da se nadaš. Koga da voliš. Nekoga da te voli. Grli.

Najusamljeniji su oni koji od svega imaju samo novac.

Postoji sreća koja se ne plaća karticama. Jer takva sreća nema cenu i ne može da se kupi. Ta sreća se stvara. Godinama, borbom, suzama, smehom, istrajnošću.

Ta sreća je ono što te pogleda u oči, što te voli, grli, što diše i miriše.

To je sreća. Istinska.

Ne pristaj na drugu.